[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Kao dve obale

oslanjamo se na istu reku,

svijamo vrbe nad njom

i divimo se njenoj snazi.

Kao dve obale

trajemo i ne srećemo se nikad,

jer smo se odvojili  još na početku.

Slični i daleki, uvek se razumemo

i volimo se lepotom reke

i dodirujemo  njenim talasima.

Premošćavaju nas drugi,

i brode između nas.

Nekada bliži, nekada dalji,

trajemo u čežnji,

i radujemo se u kliktajima rečnih ptica.

Ja vidim nad tobom sunce koje izlazi,

ti nada mnom sunce koje zalazi.

Kao dve obale

pod istim suncem, pod istim nebom,

nikada zajedno, a zajedno zauvek.

Samo pratimo tok reke,

samo se prepuštamo njenoj snazi,

samo se radujemo njenom sigurnom  cilju.

Plačemo sa kišom nad vrbama,

radujemo se sa letnjim oblacima,

bole nas bujice,

odmara vetar nad rekom.

Kao dve obale,

znajući da ćemo se tek tamo

gde se ta čudesna purpurna reka

uliva u more spojiti sa beskrajem.

Posted by Zoran Maretic

This article has 7 comments

  1. Prekrasno napisano Zorane!
    …”Ja vidim nad tobom sunce koje izlazi,

    ti nada mnom sunce koje zalazi.”…ovo me asocira na mladost i starost…divno rečeno!
    Lijep pozdrav!

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting