[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Gledam kako umire prirode sklad,

goreći u ognju zakržljale svesti.

Probuđen je onaj kalvarije glad,

koji se u ljudima oduvek mresti.

 

Granicama tvorevine posesivnih ruku,

zastavama mašu siluete ratnih boja.

Negiramo zlo koje huška ovu buku,

zar je potok krvi stvarno Božja volja ?!

 

Ne čujemo ništa,ne vidimo nikog,

otkucaje srca neko drugi krade.

Nemamo više nikoga bliskog,

čiji će nam dodir probuditi nade.

 

Ustremile se vetrom metaka kiše,

raskomadanih tela krcat je šanac.

Voleti se nećemo nikada više,

pokidan je osiono ljubavi lanac.

 

Dižu se Golgotom nevinih raspeća,

nepobitno boli pogibija zaludna.

Harmoniji sile poljubili smo leđa,

ustima nam plovi ukus apsurda.

 

Tama je obujmila svetlosti sjaj,

uskrativši zemlju za igru senki.

Ugušeni sopstvom,čekamo kraj,

jer momenti idile bili su retki.

 

Procvao je krin našeg izgnanstva,

ljudskosti se svaki izgubio trag.

Sve što će ostati od čovečanstva,

je propuštenih šansi,sarkofag.

Posted by Neron

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting