[Ukupno:0    Prosječno:0/5]
Ne budi me svitanjem,

ne rasplači me rosom,

nemoj me tražiti

na stazama šumskim.

Ne ovijaj me maglom,

ne odnosi vjetrom,

nisam u kamenu isklesana,

ni u huku sove izgovorena.

Ne želi me proljećem,

ne udiši osmijehom,

ne želim otvoriti oči

spremna iz sna odletjeti.

Ne ispisuj me tintom

jer ne bježim više,

ostajem sama

da izgorim

da potonem

da iščeznem

na ostavljajući tragove odlaska

jer što će mi sve

kad utihnu ptice…

Autor vila

Ova objava ima 24 komentara

  1. Mogli bi ovi stihovi imati više značenja…a samo ti znaš što te ponukalo da ih napišeš.
    Uživala sam čitajući ove retke…koji su moje misli skrenuli na neke zarasle staze.

    Lijep pozdrav ostavljam……

  2. stihovi su ti divni vilice i ja ih čak ne doživljavam samo kao tužne, već više iskrene i ljutite… u svakom slučaju puno je strasti u ovim stihovima, vidi se da pišeš u jednom dahu… ne znam, sama znaš najbolje što si htjela reć i u kojem razdoblju su nastali ovi stihovi… ja samo mogu reć da su divni stihovi, bravo vilice, tako se piše :))… puse i zagrljaji za tebe :))

    • Da,naravno da sam ljuta,mislim tko ne bi bio ljut kad..i onda još i…pa se…a on će meni da…uh…:)))

      hvala ti na brizi i nježnosti dragi Sedam…pusa i tebi,evo je,već ode..:)))

Odgovori

Subscribe without commenting