Kad porastem
Kad porastem
Kad porastem biću leptir,
cveta mednog,krila dugih,
čim ucveta slatki mir.
a jutro postane, lepršavi stih.
Kad porastem biću esej,
o ljubavi nežnoj lakoj,
Pa kad šapnem suncu: „ Grej ! „
biće toplo duši svakoj.
Kad porastem biću dan,
k’o kupina sočan, sladak,
jer sa noći dodje san,
a sa njim i crni oblak.
Kad porastem pesma biću,
otac malom mokrom ptiću,
a proleću sin radosti,
čežnjiv pogled pun blagosti.
Kad porastem mladost sliću,
s vremenom u god panja,
kad ostarim, dete biću,
opet vedro,što sad sanja.
Kad porastem…al’ dal’ to želim?
Biću svet i topla boja,
što se slika kistom celim,
dok ne bude čista,svoja!
Miloš Petrović
