[Ukupno:0    Prosječno:0/5]
U rana jutra pri prvim zracima sunca što tiho se ušunjaju kraj mog uzglavlja i na zidu kraj jastuka osenče tvoj lik duboko urezan u moje snove…pa mi snoviđenja postaju stvarnost dok ti u polu snu ljubim oči,obraze,usne,vrat…Ali onda trzaj iz sna i shvatam da su to samo tvoji mirisi oko mene koje miluju sunčevi zraci i time te vraćaju u moje naručje u našu postelju…Ustajem i pristavljam kafu i dok u kupatilu spremam se za novi dan vidim tvoje tragove svuda oko sebe…A onda mir i tišina uz opojni miris jake kafe…Puštam tiho muziku da ne probudim ostale usnule anđele oko sebe i još jedan zrak sunca podseća me na tebe i tvoje ruke koje me dodiruju preko srebrnih tananih grančica tvog poklona…Još jedan novi dan sa tobom ili bez tebe nije mi ni važno…uz još jedan srk kafe u meni si zauvek zaključan i zatvoren,zaklonjen od svih…samo moj…Tu u meni na dohvat ruke na tihi uzdah i osmeh na mom licu…I opet zrak sunca i tvoje senke oko mene…u mojim mislima uz kafu i moje uzdahe…muziku i snove…A bio si tu…Ali i ostao zauvek u meni…I ostaćeš večno da vekuješ u meni,zauvek biješ svoje bitke u srebrnom oklopu snažnog viteza…I ma koliko ja pokušavala ponekad da iskoraknem i uklonim te iz svojih snova…koliko god krvavih koraka da prostrem pod svoje puteve…Ti lečiš moje rane i ja nastavljam dalje po užarenom uglju da koračam do tebe…Prizivaš me mojim slabostima…Kuješ okove svuda oko mene a ja ti to dozvoljavam i prepuštam se…Možda sve to neće nikada postati stvarnost…Ali nije me briga ja čuvam te u sebi kao svetu tajnu zaštićenu…i od mene same ponekad…Osetiš li to?…Oh da osetiš…Ti sve osetiš zvezdo moja u meni…Do tebe dopiru i moja koplja otrovna i miluju te latice cveća,kupaš se u suzama moga bola i umivaš se u znoju mog vrelog tela i brišeš mojim osmesima…I sve je to u nama tu…Baš tu…Zar ne vidiš ?…Kažeš mi da ne pravim tugu od svega  ovoga u nama…Ali kako ?…Kad u svakoj našoj sreći postoji i tuga…Ne bi ni bili svesni sreće da nema tuge…To je sve upetljano u nama…Zar ne shvataš ?…Ja ljubim svoj bol…Sažimam se s njim,pretačem ga u krvave boje…prebacujem u grupe reči…slažem ih…igram se…Od svega koristim ono najbolje…Da li me sad razumeš ?…Teško je pisati o sebi…čak šta više…teško je pisati uopšte…prepisivati misli…krasti osećaje i pretvarati ih u nešto opipljivo,nešto što ostavlja trag…Ali znaš ti to i sam…I kao i do sada moja tuga,moj bol moji snovi ovaj dan tebi pripadaju…Evo ti ih…Bacam ti ih direkt u to tvoje lepo lice.Neka se ovaj put zalepe za tvoje snene oči,neka ostave trag na tvojim usnama…Baš kao što i ja ostavljam trag svuda po tebi…u tebi…isto kao što i ti urezuješ svoje tragove po meni…Jer da ne osetimo ovu bol…ovu sažetost osećanja…ovu nabijenost nedostajanja…ovu bujicu strasti pri svakom novom susretu…Jer da nema ove tuge u nama koja nas je gonila sve ove godine…veruj mi…da nije bilo toga…nikada se ne bi ni sreli…Nikada ne bi naleteli jedno na drugo.Onako iznenada,iza ćoška u zasedi u naletu…gonjeni svako svojim bolom i gorčinom…I zbog toga pišem sve ove retke osećaje…Jer ljubim te dragi u sebi…iako boli…iako je teško…Ali ljubim svoje uplakane oči jer me oplemenjuju…jer me podsećaju i vraćaju u stvarnost i opominju me da postojim…da volim i da sam živa…Daju mi snagu da nastavim dalje,tvrdoglavo i po svome,nabacivši osmeh,baš onako kako ti to voliš…Zato dragi svako moje novo jutro…kafa…novi dani…isprepleteni sunčevim toplim milovanjima,ponekad vrelim,nepodnošljivim užarenostima,sastavljeni od umora,bola,ljutnje,vike,pesme…sve to isprepleteno korača iz dana u dan…iz noći u noć…ide ka tebi…svaka moja usamljena noć i svaka moja suza i svaki moj osmeh idu u nova jutra…nove dane…korak po korak…sve bliža tebi i našim snovima…i nekom našem jutru za kojim toliko čeznem….

Autor tajnisan

Odgovori

Subscribe without commenting