[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Mašu mi topole, i šumeći mame
moje stope gladne, purpur breze plešu.
Jesen je i srce stare vatre krešu
mirisom korenja iz mlačanske tame.

Kao rosni rupci protežu se bašte
opore su njive, i bezdan ih steže.
Puštam korak laki k’o alasi mreže
– kao paladini bolesni od mašte;

Draževac u jesen… vaskrsla je duša,
iz krinova trepte daljevi u gradu;
I tuga je veća dok kroz zabran slušam
kako lahor svira kišnu serenadu.

Ja osećam jesen da mi srce drobi,
”kol’ko je lepote u toj sivoj zlobi”,
mislim, dok se tmini klanjam kao sluga.

I kopnim u bezdan, niz vidike sela,
znajući da treba još godina cela
bez tebe da prođe, samotna i duga…

Autor P.S

Odgovori

Subscribe without commenting