[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

U onom parku mladosti naše,

 ista su stabla, stara  samo.

Breze i lipe što za nas cvaše,

slomljena klupa u uglu tamo.

 

Koliko noći ispod kaputa,

onog tvog dugog, na riblju kost.

Moja bi ruka da zaluta,

i često bila nezvan gost.

 

Tek ona mladost, divlja  i strasna,

nije ti nikad davala mira.

Sad dok te grli jesen kasna,

ćutiš li ruku da te dira.

 

Evo, još čujem uzdahe tvoje,

na reveru moga  kaputa.

Jesen na licu ostavlja boje,

ja poput lista otkinuta.

                                            Autor: Said Šteta

Autor Said Šteta

Poezija i ja drugujemo još od onih srednjoškolskih dana kada se ljubav iskazivala u stihovima, nekad samo na komadiću papira i tu ostajala kao izgubljeno blago. Zatim uz odrastanje, kako bi predstavio sebe, sve do ovih godina kada mi dođe kao dobar drug da godine lakše nosim...Dijalog sa dušom nepresušna je priča!

Ova objava ima 2 komentara

Odgovori

Subscribe without commenting