[Ukupno:2    Prosječno:5/5]

Z’ brda, dok gledam, u dalekoj luci
grad između gorkih trava,
još dečak, držim samoću u ruci
k’o kisele maline iza ograda…
Učen da samim od pamtiveka
dok gledam taj prostor, izdaleka…

Još tu, iz majčinih dojki dok puca
na obraz neljubljen da ranim
koru mleka Ocu bez srca
u buduće mastilo zagledanim,
i vetar mi plavi šapće u strahu:
Zemlja zemlji i prah prahu…

Još pevam, gradinar crvenih kruški
kraj zgrada gde cvetanje svako mre,
pa sanjam da umrem i Ja muški
u inat zeni što suzi na tle
iz kojeg ničem i odlazim ničem
– o Bogu žala, evo me, gle

gde drhtavog glasa što plavo teče
kroz ledni hodnik i prah goblene
zovem miris trešnje u veče
što seća na karmin voljene žene.
No već smo bivši – što neko reče,
dok prostor u dalju lagano vene…

Posted by Simic_Petar

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting