[Ukupno:0    Prosječno:0/5]
Ne svojom krivnjom,

duše ponekad i ne znaju kuda će same.

 

Znaju, da su daleko odlutale,

mislima koje ih vode

od sopstvene sene i ludila.

 

Jedino što plaši usamljene,

ali ne i od Duha napuštene,

su  zloslutni snovi ,

iz kojih nema probuđenja.

 

Svest je tada nikad otvorenija,

nikad bliža ponoru.

 

Tako se te duše,

koje zaista i  jesu same,

leče od straha i zaborava.

Terajući sebe, po osetu dobrog vetra,

ka suncu  i spasu.

Autor newmarko

Moje ime je Marko Vlašić.Ja sam iz Majdanpeka, malog grada na istoku Srbije. Poezijom se bavim preko 15 god.

Website: http://markovlasic.com

Ova objava ima 4 komentara

  1. usamljene duse traze drustvo , a kad nadu srodnu, mozak kaze bjezi fok mozes da ne bi bila povrijedena i tako je opet sama a spas trazi u svijetlu.
    svida mi se i tema i misao i nacin.
    pozdrav

Odgovori

Subscribe without commenting