[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Agonija guta svaki deo mene koji sa senkom nestaje,
ova ceznja se vremenom ne smanjuje, da jenjava ne prestaje.
Na koji nacin da savladam prepreke, zaboravila sam da skacem,
od svega sto sam umela jedino znam kako da placem.
Toliko grana, sve su previsoke za moje pokusaje,
svaki put dusa iznova izdahne, slavi stare okrsaje.
Miljama su slobodni putevi, ni jedan prohodan za moja stopala,
davno me je volela sreca, potom sam kroz nju propala.
Iz dana u dan, svetlosti je bilo sve manje, aura je opala,
izmedju mnogih je birala mene, ja sam se tugi dopala.
Uhvatile smo se u kostac, mislila sam da cu pobediti,
sada drhtim od stida, plasim se da ce me neizlecivo povrediti.
Pokusavam da u vrline pretvorim stare mane,
mozda je dobrotom oteram od sebe, nateram da konacno stane.
Zelim da zaboravim, ne dopusta mi krv da je promenim,
na koji bih nacin mogla takvu zlu kob da iskorenim.
Ne bole me noci, cak ih ne dozivljavam,
samo taj isti dan, iznova svakog sata prozivljavam.
Ako izdahnem dok se sa slaboscu borim,
tvoja izdaja me je ubila, zaboravio si da te volim.

Posted by UnaZikova

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting