[Ukupno:0    Prosječno:0/5]
 

Dođoh oko podneva u vinograd,

U tvoje polje nabasao sam,

Zađoh ti u koprive.

Selo, malen bijaše tvoj grad,

A ja novi život našao sam

Potajno meni se dive.

 

Samo jedno mi je trebalo,

Tvoj sluh i tvoje povjerenje.

Ludio sam iz pristojnosti.

Što će ispasti, nije se znalo,

Nisam ni molio Proviđenje,

Greb’o sam se, gole opstojnosti.

 

Ništa nisam bio kriv,

A svi su imali pik na mene;

Još sam nosio i prošlost.

Ne, nisam znao da l’ sam živ.

Oko mene pakla sjene,

Htjedoše prelomiti mi kost;

 

Zahtjevaše ptičjeg mlijeka od mene.

Nisam se ni setio tražiti milost,

Samo sam furao svoju  furku

Neželjenog deteta koje živi na smjene.

Između tebe i mene gradio sam most

I pio sam tvoje rane otmjene.

 

I kad sam već zreo postao,

Ubrao sam plodove velike tvoje,

I svoje upornosti primio nagradu.

Sada sam sam na svijetu ostao,

Sve su to domovine moje,

Ali ja nisam više u vinogradu.

 

Naučio sam da sam proklet

I da samo eritrocite imam

Koji su savršena kombinacija

Za jedan daleki, strašan let.

Nikada više neću da kimam,

Ne daj, bože, rata ovih nacija.

 

Ne daj, Bože, da moram birati

Između lošega i najgoreg;

Ipak sada konačno odlazim

I samo svoju ću pesmu zasvirati;

Ja nosim u sebi tvoj biljeg

I spreman sam još da plazim

 

Neko određeno vreme po svetu

Iako našao sam svoj put.

Sve svoje nosim sa sobom,

Kao Balkanac u dalekom svetu.

Život je odvratan i ponekad krut,

Ali znaj da neću biti robom.

 

Ako se ikada vratim u Zagreb,

To će biti, nadam se, u prolazu

Jer ja sam građanin oceana.

Neću ti stići, Domajo, na pogreb

Jer ćeš ostati večita u kolažu.

Ja sam se nasitio tvojih rana.

2013-03-28 23:59

Odgovori

Subscribe without commenting