[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Umire u oku topli Junski dan,
a lahor miriše na kiparis mladi.
Tišina se svukla u okean slan,
sve obalom stope valovi su makli.

Kajsija i vino, na drvenom stolu,
nepomična sena sve moje samoće.
Nestajem, i starim, a prazni mi dlani
žedni još su tvoje Novembraske kose.

Iz jutra, u suton, već predugo čekam,
ispod mirnog lica dečak je što plače.
O, kako te trebam, pod golijom neba,
želim te još više, i volim još jače…

Autor Simic_Petar

Ova objava ima 3 komentara

Odgovori

Subscribe without commenting