[Ukupno:1    Prosječno:5/5]

Detinjstvo moje sedih drvoreda
kroz koje Avgust obraze mlači
u doba ovo tmine i leda
kad umornu kožu besanje svlači,
mirisi julske trave divlji i meki,
sutoni krvlju spokojno vreli,
ja dišem još šapat vam daleki
u doba kad poljupci umiru zreli

Tople promaje milja i goblena
zverski se šunjate vučijim njuhom
kroz terase mojih pogleda i mrena
drhtavim tečete mi sluhom,
o, sećanja modra kao cvetni jadran,
malago tužne krošnje plavih palmi,
u doba ovo kad kiše je vazda
ja klanjam se suncu minuloj dami

U svemu još plešem leptira mahom,
šapatom čednim zabrana i senki,
sa bronzanih brda u pogledu lakom
lađa se grada dahom crveni.
Još me u podne noć iz šume modrog
poziva uzbuđenim cvrkutom ševa,
još laste iz ambara pišu stihove svodom
kroz vratnice rđave s mirisom sena

U jul nabujao suncem bez glave
kad vreme je na večnom umoru
sa kamenog bunara pijem još jave;
snegovi tišinom sahranjeni na boru,
godine moje srebrne nad poljima maka,
te nedodir livade, reke zmijolike
i prašnjave čardake između oblaka
čujem kroz dečije radosne vike

Dajte mi u doba ove zlobe i taštine
što se ukovitla i okom svija
još jedan let vama, nek me vine
iz tajne vaše krvlju da se napijam,
da umrem sa osmehom deteta davnog
dalek od boli krvavog rugla,
da se pokrijem poslednjom snagom
što davi od kolevke tuga.

 

Autor Simic_Petar

Odgovori

Subscribe without commenting