Ispovest Izrailjke koju je izbavio Blagi Samarjanin (Luka 10:27-39; Jezekilj 4:16-13)

[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Jelena Bogdanović

Dok sam ležala u jarku, u lokvama krvi, niko mi od vas nije prišao,

Prijatelji

Prolazili ste kraj mene, ne osvrćući se na moje jauke, ozbiljni i dostojanstveni,

Kao da vazda nekud žurite

Umirala sam na vaše oči, od beznađa i maloverja, opljačkana pred vama, pretučena pred vama, silovana pred vama, prepuštena vašoj samilosti

Vaši sveštenici su prolazili pored mene, obilazeći me, plašeći se da se ne onskrvrnu od mojih prljavih haljina

Vaši mudraci su prolazili pored meme, ne znajući odgovore na moja pitanja, odmahujući glavom pred mojim očajem

Vaši sveci su me gledali sa tornjeva, turobno, sablažnjeni mojom golotinjom, zgađeni mojom vikom, zatvaarali su oči i ćutali

Niste razumeli da sam razderala svoje haljine da bih privukla vašu pažnju

Niste razumeli da sam izvikivala gorke kletve da bih prodrla kroz vaše uši

Niste imali vremena

Nije vas bilo brigo

A onda je došao ON, drugačiji i neizmerno nežniji, prvi koji je zastao…

Čuo je moje jauke i nije mogao da produži dalje

Video je moju krvi, i nije mogao da mi ne priđe

Pogledao je moju golotinju, i nije mogao da me ne pokrije

Ulje, koje je poneo za svoj dom, izlio je na moje rane, neštedimice

Vino, koje je kupio za svoju gozbu, sipao je u moja usta, kap po kap, pridržavajući mi glavu, kao bolesnom detetu

Blagost njegovih očiju bilo je prvo sunce koje me je ogrejalo

Nežnost njegovih dlanova bila je prva ljudskost koju sam osetila

Razderao je svoju košulju, koja je izgledala nova i ispeglana, i načinio povoje za moje rane

Skinuo je svoj ogrtač i pokrio moja gola bedra

Nije me pitao ništa

Nije mi tražio ništa

Uzeo me je u naručje, stavio na svoju kamilu, odveo u konak kraj puta,

i predao krčmaru na dalju brigu

Pre no što sam utonula u san, videla sam zlatni dukat koji stavlja u ruku krčmarici

Zar je neobično što sam potražila ovog čoveka kada sam došla k sebi i stala na noge?

Zar je čudno što nisam mogla zaboraviti ukus dobrote i dodir ljubaznosti

koji je iscelio moje prelome?

Zar je čudno što sam samo na njega mislila?

Iako nije rekao ništa, znala sam da ima odgovore na pitanja koja vrište

Iz bolnih rascepa duše

Htedoh da ga upitam kakvo je ono vino koje je sipao u moja usta

i kakvo se čudo dogodilo od kada sam ga okusila

Htedoh da ga upitam ima li još toga vina

Htedoh da ga upitam još mnogo toga

Zato sam tražila Onoga koji se sagnuo k meni, dok ga nisam našla

I ne htedoh ga pustiti

Padoh pred noge Blagog Samarjanina i ne htedoh više da ustanem

Htedoh mu reći:: “Ako si ti pravi sin svoga Oca, tada ja želim biti tvoja sestra i kćer tvoga Oca. Ostaviću svoj narod i dom svoje majke, odvojiću se od znanog i prionuću uz tebe; Neznanog i Bliskog. Tvoj dom biće moj dom i tvoj Bog biće moj Bog.”

Pre no što zaustih da to kažem, On me je privio na svoje grudi i zagrlio

Čvrsto, nežno, bespovratno.

Bez potrebe da bilo šta kažem, znala sam da razume.

Ne beše ništa u Njemu što se tuđilo od mojih mrlja i otoka na mom biću

Naš zagrljaj još uvek traje…

I isceljuje sve u meni… Popunjava moje pukotine… Ispravlja neravnine…
“Našla sam Onoga koga ljubi duša moja i neću ga pustiti”

Našla sam Onoga koji se sagnuo k meni u mojoj golotiji, i neću ga pustiti

Našla sam Onoga koji je iscelio moje prelome, očisto moje rane, podigao me na noge, oživeo moje srce, i neću ga pustiti

A vi, prijatelji, zašto se ne radujete sa mnom?

Zašto stojite na mojoj gozbi, smrknuta čela i rastuženi?

Zašto ne jedete od mojih đakonija? Zašto ne pijete od mog vina?

Zašto ne igrate sa mnom u kolu i ne slavite Dan mog vaskrsa?

Jer rođaka vaša, koja je rasla među vama, beše mrtva, i evo je živa

Beše izgubljena, i evo je nađena

Beše obeščašćena i evo je gde pleše sa vencem device

Na glavi,  kao ona koju je Milost učinila netaknutom

I celom

Sada, kada stojim uspravno, gledate u mene, kao da me vidite prvi put…

Sada, kada hodam kao Ona koja je našla ljubav, graknuli ste na mene,

i nazivate me otpadnicom…

Zar je bitno kojeg je obeležja Onaj koji je zastao kraj mene i povio moje rane

Zar je bitno što nije iz Vašeg plemena i što se ne klanja Vašim svecima,

koji su odvraćali oči od mene?

Zar je bitno što ne nosi Vašu odoru?

Zar je birno što ne izgovara Vaše molitve?

Zar je bitno što je Samarjanin?

Ja, koja nikada nisam bila Vaša, nisam Vas mogla izdati

Vi, koji nikada niste znali za mene, niste mogli biti zaklon koji sam napustila

U Onome, kojeg nazivate Tuđinom i Raskolnikom, ja nađoh svoje pravo pleme

Bejah izgubljena među Vama koji me nazivate svojom dok me ne nađe Stranac

koji dođe Nioktuda

Sada znam da je trebalo da bude tako

I zato nema gorčine u mom srcu prema Vama, prijatelji

Opraštam Vam vaše neznanje

Znam da ste bili odviše kruti da biste se mogli sagnuti k meni i odviše slepi

da biste me mogli videti

Opraštam Vam vašu uzvišenost zbog koje niste mogli videti moju neznatnost,

na dnu

Samo ne dopuštam da me nazivate svojom izgubljenom ovcom,

jer niikada ne bejah od Vašeg stada

Vaši pastiri nikada me nisu znali po imenu

Vaše palice nikada me nisu zaštitile od vukova

Zvuk Vaše frule nikada nije dotakao moje uho

U Onome koji se sagnuo k meni, u Blagom Samarjaninu, prepoznah glas

Pastira svoje duše

Moje srce se odazvalo pre no što sam bilo šta znala

Onaj koji se sagnuo k meni jeste moj Bližnji

Zato me ostavite na miru, prijatelji, i idite svojim putem

Ne treba mi vaša dobronamernost

Suvišna je vaša zabrinutost

Moja duša je zbrinuta i namirena u Blagom Samarjaninu koji me ispunjava puninom svoga Bića

Što beše vino samilosti pri našem prvom susretu

Sada je čaša radosti koja ne prestaje da se preliva

Vino moje teče glatko u usne Onoga kojeg ljubi duša moja

I neće presahnuti

Podižem pehar, visoko iznad svoje glave, i nazdravljam:

Za Kraljevstvo koje nije od ovog sveta

Za Zvezdu koja se ne vidi golim okom

Za Onoga koji me je uveo u svoj šator

Od zvezdanog neba

I odenuo u nove haljine

I stavio mi zlatne grivne na ruke

I naušnice od pera žar-ptice

Kakve nose žene u Njegovom plemenu

Blagi Samarjanin je načinio savez sa mnom, u svojoj krvi,

Jedne noći, pre no što će me uvesti u svoj šator

Pružio mi je komad hleba i rekao: “Uzmi, kćeri, ovo je telo Moje,

koje sam dao za tebe.

Uzmi ga, da bi Moj život bio u tebi i obnavljao tvoju snagu…”

Zatim mi je pružio čašu vina i rekao: “Uzmi, kćeri, ovo je krv Moja,

koja je prolivena za tebe.

Uzmi i pij, da bi Moja krv strujala kroz tebe i da bi Moj život bio u tvojoj krvi…”

Njegov život je u meni i Njegova krv teče mojim žilama

Njegov prsten je na mojoj ruci i Njegov znak na mome čelu

Njegovo ime je na mojim usnama i Njegov miris na mojim haljinama

Njegova slatkoća ispunjava moje srce, uvek

Njegova sam, prijatelji, srasla sa Njim

Kao divlja maslina pricepljena na pitomu

Ne uzeh Vam ništa da biste išli za mnom

Ne učinih ništa sramno da biste me okružili pretnjama i gađali pogrdama kao preljubnicu

Vaša anatoma ne može da prione uz srce koje čuje nebesku uspavanku

i počiva na grudima Nebeskog Oca, kao dojenče

Ne izneverih nikog

Ne ojadih nikog

Ne dugujem vam ništa

Osim ljubavi iz čistog srce i molitve svagdanje da Vam se otvore oči

I da u Blagom Samarjaninu prepoznate Onoga koga ste razapeli

Kojeg ne prestajete da razapinjete

Kada gonite  one najmanje

Koje On naziva svojom braćom


Onoga, koji ne prestaje da širi ruke k vama

I  poziva vas pod svoje okrilje,

Pesmom,

Frulom

I suzama

– Pastira vaših duša

Leave a Comment

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting