Grimizne kiše
Pitaju me: Da li će večeras,
da padaju kiše,
da dobuju zemljom
zvukom činela…?
Kažem im : Ne,
biće tiho,tiše
k’o san u satu kasnom,
ko spavanje tela.
Možda im je sunce
istopilo perje,
po krilima njihovim
kojima mašu,
pa sad kao iverje,
razleteli se pravcima
nenadanim,naglim,
iznenadnim,novim.
Kiša i noć,brat i sestra su,
al’ ja više volim osunčani breg,
od sunca sjaj u zenici uskoj,
neću da dižem nevremena teg,
kad svetlost će mir doneti,
a sa njim i spokoj.
A kad dodje veče da tugu delimo
sa osmehom u suzi ? – pitaju i cvile
velim im opet : Prodjimo mimo,
svih bolova,patnje,
nek ostanu u sećanju,gde su i bile.
