VELIČINA LJUBAVI

"Bilo jednom jedno ostrvo gde su živeli svi osećaji; Sreća, Tuga, Znanje i svi ostali kao i Ljubav.
Jednoga dana bilo im je najavljeno da će ostrvo potonuti, svi su pripremili čamce i otišli – samo je Ljubav ostala. Kad je ostrvo već skoro potonulo, Ljubav je odlučila potražiti pomoć. U pomoć, u pomoć ko mi može pomoći? – dozivala je Ljubav.
U to prođe Bogatstvo… Bogatstvo, možeš li me povesti sa sobom? – upita Ljubav. Ne, ne mogu. U mom čamcu je puno zlata, ovde nema mesta za tebe. – reče bogatstvo i otplovi dalje.
Zatim Ljubav ugleda Tugu kako plovi čamcem pa uzvikne. Tugo, povedi me sa sobom! Oh… Ljubavi, reče tuga. Tako sam tužna da radije idem sama. – i ode.
Nedugo zatim prolazila je i Sreća pa Ljubav očajnički uzvikne. Srećo! Pomozi mi, pomozi! Ali sreća je bila toliko sretna da nije ni čula dozivanje Ljubavi.
Ljubav je već odustala od traženja pomoći kad odjednom začu glas. Dođi Ljubavi. Ja ću te povesti. Ljubav uskoči u čamac i odveze se sa spasiteljem, starcem.
Bila je jako sretna pa je zaboravila pitati starca za ime. Kada su stigli do kopna, ostavivši Ljubav na sigurnome, starac otplovi svojim putem.
Na kopnu Ljubav susretne drugog starca, Znanje i upita ga za ime starca koji ju je spasio. Njegovo ime je Vreme. – reče Znanje. Vreme?

Ali zašto bi me Vreme spasilo?

Znanje odgovori:

“ ZATO JER SAMO VREME MOZE

RAZUMETI VELICINU LJUBAVI".