[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Jutro me budi bojom tvojih očiju.

U tišini se svetlo raduje jače.

Prvi put mi nedostaju zvezde,

u sagorevanju novog dana.

Od svih grešaka koje načinih

molim da me Gospod izbavi.

Od svega me najteže pritiska

što tebe zavoleh, prekasno i uzalud.

Dok galebovi jecaju kružeći izgubljeni.

Dok more se peni i ljutito udara u stene.

Dok zvezde umiru u mojim očima.

A svetlost u tvojim očima se rađa.

I nije to prokletstvo, niti tuga.

Ja kao da se budim poslednji put.

I znam da nikada više neću biti isti.

Kada bih mogao samo da odletim

sa tim divnim pticama,

da nadjem negde odmor i jug i dom.

Ovako još ostajem na severu,

dok moje srce bukti i sagoreva,

na vetru sa juga, koji donosi miris borova.

Ja budan usnule svetove posećujem.

I kao da više nisam ovde,

dok mi govore te prezirne i prazne reči,

ja polećem za svojim pticama.

Taj zov je suviše snažan.

Znam za tu cenu,

da nikada više neću moći da se vratim.

Sećam se još jednog jutra boje tvojih očiju.

Konačno su se  poravnali dan i noć,

ljubav i mržnja, život i smrt.

Iako znam da je to tek privid na horizontu,

u procepu rađanja novih svetova.

Ne odupirem se i ne bojim se više nepreglednog mora.

Jer Nebo je iznad Svega.

Posted by Zoran Maretic

This article has 5 comments

  1. Prekrasni stihovi…duboki,jaki i imam osjećaj da isijavaju iskrenost…i patnju i bol u toj iskrenosti…a ovi izleti,u pokojem stihu,u romantiku i nježnost mi se posebno svidjelo,to ublažavanje težine stihova.
    Lijep pozdrav Zorane:)

  2. Ne odupirem se i ne bojim se više nepreglednog mora.

    Jer Nebo je iznad Svega.

    Predivna pjesma Zorane…snažna i osjećajna. Svaka čast…Veliki pozdrav i :)))

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting