[Ukupno:0    Prosječno:0/5]
Nečastive sile noćas su mile
srcu što nečujno mre,
dok sva tišina s nebnih bina
u duši pitomo zre.
Da mogu poći još ove noći
titravog zraka pre,
tamo gde tuga bledi ko duga
i čežnja uzalud vre.

Ja čekam verno ko srce žedno
smrt što gorko se smeši.
O dođite za me’ večite tame
grudima predugo sneži.
Tamo gde strada ljubavi nada
od sreće hrabro beži,
gde samac večni bez toplih reči
u miru ranjeno leži.

No dobro znam svanuće dan
nauštrb srca ljuta,
i biće me opet, večito proklet,
u zraku rumena jutra.
A ti, daleka, obraza meka
upor k’o večito sutra,
stihom gledaš da zaborav ne daš
duši što davno je mrtva.

Autor Simic_Petar

Ova objava ima 2 komentara

Odgovori

Subscribe without commenting