[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

I kada se osmehujem nesto podlo smisljam,
uvek se oko svega vise puta premisljam.
Nisam sigurna ni u svoj odraz cak i kada ga gledam,
u svoje odaje ne pustam, nikom da udje ne dam.
Od rodjenja sam drugacija, samotnjak po izboru zivota,
moja svestranost je mnogima ruzna lepota.
Da volim ne umem, ne znam ni sta to znaci,
spektar mi je sirok ali taj deo ne kaci.
Ne bih mogla ni da mrzim, izuzeta sam tih osecanja,
sto sam bliza ljudima sebi postanem manja.
Zato se drzim po strani, ne druzim se mnogo,
okruzena umerenom samocom, zabranila sam sebi druge strogo.
Poneka rec ili razgovor od smisla se provuce,
onda shvatim razliku koja me jos vise u stranu povuce,
otme me od sveta, do kraja dotuce.
Navikla sama, takvom cu i ostati,
nakon toliko vremena smesno je misliti da cu drugacija postati.

Posted by UnaZikova

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting