Disonance

[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

VII

gavran je moj sudija, moj proročki spis: jevanđelje

u utrobi broda koji je prevozio opijum i migrante

video sam svoj odraz u ispupčenju posrebrene kašike

ta crna kontura je moj sudija, moj neumorni životni pratilac

tihi trnci kičmom kao klavirski akordi penju se naviše

steže me neka nevidljiva sila, neki fantastični lanac

otrljavam teške graške znoja: lepljivo podsećanje

na dane neponovljive sreće, kad je sve podsećalo na letenje

i tada sam se borio istim ovim mišićima, bespotrebno

neumorno grabeći ka najvišim vrhovima slika

moje oči su gledale talasanje mesa, ludo i lakoverno

prihvatao sam da je sve to istina, ta bezumna rika

iz hiljadu hiljada crvenih grla; a ogromno oko svevideće

laganim treptajem leptirovih krila namiguje mi: Boleće

u suzama završiće se ovo putovanje, ovo milozvučno

blagoglasje nadzvučno nabubrava jedra i plovi, i plovi

po ogledalu zemljine drhtave kože, skoro nepomično

ležim nag na palubi mesečine i sanjam ono što me lovi

kroz košmarne kanjone, iz zagrljaja praštećih zaseda

pramcem ka ružičastim vrhovima: prava je naslada

gnječe me mala stopla što od grožđa prave širu

ispija me nezasito ždrelo; odelo sašiveno od zabluda

kandilo se klati; povorka se gega: neka počiva u miru

mladalački koženi blud, razuzdano dahtatnje i zora

sviće izbušena leproznim gromadama ledena Kolridžova gora

duhovi dužnika prate me u stopu zahtevajući poravnanje

hvatamo se za vratove i ubijamo se kao što i mora

svakoga dana gledam kako umire besno i detinje

padanje do dna, gde sada leže Sodoma i Gomora

gde stoje poraženi, beznadežno zagledani u mračne visine

gde je nekad bila domovina, gde su ih proglasili za grešne

u momentu kad je ovaj svet razvaljivao iz dosade

uhvatio sam ga – tu strašnu hulju – za njegove skute

i preklinjao ga da odustane, da prekine to odronjavanje

božanske namere mi nisu jasne, jer su uvek izvrnute

u ono što nije: Obolelo telo neodložno mora na lečenje

zar je Ovo Ono što mora? ovo uzaludno sedenje u mestu

gomila bezglavih trupala koja oponaša nezadovoljnu masu

uparložena snohvaticom pognuto pleše varvarske plesove

mesečarski podvikuju kletve i psovke jedni drugima u uvo

oronuli sedi orator nadvija se preteći prstom uz zvukove

škripećeg broda koji polako tone u vodu izudaranu bukom

gromova, iluminiranu munjama i vapajima brodolomnika

natčujna ekstaza lomno hučećih jecaja penušastih glasnika

nakazni oblici besa i vode mešaju se u poslednjim otkucajima

bure koja odnosi sve i spira sve u najdublje mračne odaje

ja se držim za jarbol kojeg odvlači olupina zadnjim trzajima

neprikosnovene sile koja čini da sve ostari, umre i propadne

čudna neka materija od koje su napravljeni snovi i senke

prozirno tkivo na telu vakuuma: elementarni počeci muzike

uzimam u ruke svetlost, resto dana što je ovde zaboravio

mašem njime prema triremama, jedrenjacima i parobrodima

prolaze pored mene mase slepih smrtnika, a ja sam se uspinjao

i mahao, i vikao ludački iz petnih žila ka tim neljudima

“uzalud” je reč što oivičava svaki moj dan, moje postojanje

bespotrebno sricanje reči molitava: uzalud ti radovanje

i nadanje čitaoče; ti si nevin i nespreman da okrvaviš ruke

ti koji si ovde slučajno nabasao, ili si nekog krivo poslušao

zalutao si u gustu šumu oprečnih tonova; zvučne muke

bez rešenja i kraja, a ja ti želim sve najbolje: dobrodošao

prijatelju, ti koji si osudio sebe na neprestani pad u polifoniju

magijskih tendencija; nad tobom ću vršiti dugu lobotomiju

neprirodnim jeretičkim stihovima i škrgutavim sazvučijima

raštimovanih pijanih simfonija eho u hodnicima bez kraja

odzvanjaće užasnim smehom lakrdije i cvokotavim zubima

kezi se i reži na Lepo, na Logiku, bistrinu misli: disleksija

kao jedini metrički okvir vodiće kroz terarijumski lavirint

jezičkih besmislica; kognitivnih upadica; povremeni lekovit

napad razuma osvetliće put kao munja daleke oluje, daleko

hodaćeš strminama nepoznatim čoveku, nečoveku i nadčoveku

razdiraćeš grudi u potrazi za otkucajima, sisaćeš gorko mleko

iz sisa kučke koja se odaziva na ime Život, pokorno ćeš se klanjati lutku

boga-sutra i spavaćeš na prostirci od noćnih utvara

putovaćeš sam, kroz maglu, kišu i vejavicu bez para

odustajanje i strah nisu znaci slabosti i malodušnosti

još nije kasno da se korakne unazad, da se zatvore vrata

nepregledih polja Ničega, da se zaboravi ovo Carstvo lenjosti

nazad u osamljenički polugrad pod avgustovskim suncem leta

ispijati plavomaslinaste napitke meda isceđenih iz voća

zemlje koja je tako dobra prema svima, a sad ova goruća

podprektivajuća nebesa zamenti poznatim plavetnilom

zelenim livadama i stadima goveda koja dobroćudno muču

neotklonive su prepreke na ovom nejasnom putu, liptavom

tečnošću isprskanih putokaza; zaspale banditi u nepoznato odvuču

horde razbojnika nejasnih namera kolaju svuda unaokolo

najbolje je vratiti se u sigurne majčinske ruke, jer blagonaklono

se gleda na posrnule, zabludele duše u svetu teškog rada

uvek nađu sigurno pribežište: kao probuđeni iz noćne more

o, kako je divno živeti život ispunjen vatrometom parada

bez mrtvačkih glava i tužnih napeva limunove raspevane zore

nisu svakog lomili isti vertovi: raznosili udove mrkim eksplozijama

granata iz sada već zaboravljnih ratova; ratovalo se iluzijama

o neprekidnom i neokaljanom Dobru; zvone kristalni anđeli

na uzbunu, na fijuk lutajućih metkova odgovara galop kopita

izmišljenih jahača – opominjući kvartet – koje smo zaboravili

zebnja duboko ukorenjena u nama: gladna Smrt opet skita

od vrata do vrata pita da uđe, i zaklinje se da nije neprijatelj

za doručkom hrani se kao slepac, ali nepogrešivo u usta stavalja

najgnusnije komade i mnjacka i žvaće saturnovske zalogaje

nekako ravnodušno prihvatam ovu nekažnjivu slobodu

ravnodušnost je ono što oslobađa pre zadnje predaje

kad odbroje poslednji otkucaji mišića; ona se šeta po obodu

jame, zatvora koji budno čuva dugim nakinđurenim prstima

uveka sam je gledao zaljubljeno i žudeo za njenim zagrljajima

znao sam od ranije da je sistematski planirala moje zavođenje

ona potpuno opravdava svoje ime i svoju rušilačku egzistenciju

moja zaljubljenost je bila od najgore vrste, skoro kao gladovanje

morila me je ta bolesna želja; hladnim pogledom očitala mi je lekciju

o prolaznosti života, o neukrotivom vremenu, o varljivoj moći

taj neusiljeni lik ostaće neizbrisiv: ali ja neodloživo moram poći

dalje jer beskrajan je i strašan ovaj mahunasti, mehurasti svet

u večnosti nikog nema; svako ko hoda, hoda sam i bezbrižan

svako putovanje ne ide dalje od početka, svaki započeti let

iščezava u spiralama zaslepljujućeg svetla; bezglasan

hladan vetar koji sa sobom nosi mirise spržene zemlje i

bilja: neopoziv red vožnje; i tu se sve zaustavlja, pa i misli

blede i nestaju kao ukus hleba, mesa i piva koje zagorčava

nepca; komad neba ako neko ima, ja bih to da žderem kao

zver gladna mesa, zver koju samo vatra i lanac obuzdava

kakav je ukus vetra, kakav je ukus sunca? to sam se oduvek pitao

ko je taj koji mi sve izmiče ispred usta, koji mi krade zalogaje

nestaje i ono malo slatkog meda jučerašnjice; malo li je

ovo blagozvučje nauljeno eteričnim buncavim blagodatima

groktavog veleizdajnika, zaskače i u kratkim trzajevima seje

municiju; pleme podobnih paćenika zahvalno se slama

truća neke reči nerazumljive: oseća se zadah vaskršnje dilkarnice

ponoćna šišmiš-litija fršti u genetičkim krugovima oko piljarnice

u plamenu i svaki novi dan miriše na tek oštenjenu štenad

gola bedra mrtve kurve kao beli stomačići podrhtavaju

iz kasapnice iznose i u kasapnicu unose napunjenu burad

rebrasta leđa nepogrešive sudbine svilenasto se talasaju

još pamtim to sluđeno padanje u nepovrat; cvili i preti

uhvaćena za leptirasta krila vila batrga se da odleti

da prhne kroz suncem obojadisane plamteće krugove

kao cirkuski tigar pod pucnjevima trenerovog biča

zlatna njiva uvija se i penuša kroz bronzane plugove

koji zapisuju ono što velika bela glava beskonačno priča

večnost je smiraj svake zračne neopevane konsonance

zvuci nebeskih uzdaha uživaju penjući se uz stepenice

propalih građevina, probalih gradova, propalih dvonogih bića

po eterskoj plavičastoj modrini plutaju snovi kao lokvanji

ludačkim ritmom plešu ludački ples sablasti u mraku do svanuća

beli nečisti duhovi jezde u kolonama, vrte se pospani i lenji

zarđali hvatač snova što uzburkava usnule glave talasima boja

zvoni po dva puta vezom medenica; krilate sene malenog kroja

šapuću uzaludne uspavanke nesrećno uspavanima: hor bruji

himnu zauvek okamenjenim ljubavnicima: večno zagrljeni

u poslednjem poljupcu; stena izubijana purpurno struji

potmulim tonovima nevidljivih dubina bubnji i ludo peni

glas izvan fokusa, zamagljen šumovima i mahnitim kricima

otvorene ružičaste posekotine; sakralna laž; opsednutost oblicima

slaboumlja neprocenjivih vrednosti: šimpanza u fabrici boja

tirkizna izmaglica polako guta tamno nauljenu obalu

polako ona kulja kroz razvaljeni nebeski strop, najlepša moja

svetlost sipi kao alkoholna kiša: Kraba nebula dočekuje opalu

današnjicu i oblikuje sve što će se desiti svemu i svakome

ko se usudi da pogleda i razluči, i pročita božanske tragove

utisnute oko umrlih zvezda: daleki simbol Strašnog suda

zvuk zamahnute gigantske ruke odzvanja o mermerne zidove

sunčane varnice pršte sa nakovnja uz gigantske uzvike, svuda

grešnici u grču pred prekornim očima svetaca, okačen za udove

Krvavi bog nemo gleda nevinim ravnodušnim očima Jagnjeta

ogaravljene tamjanske žrtve oslobođene zemaljskog tereta

nečujno hodaju na prstima po ognjenim oblacima tajnog

pigmenta umešanog po receptu palikuća, lopova i ubica

lagano kaplje na pod miris poslednjeg leta; ni krivog ni pravog

podsećaju na kreštenjem zadatu reč divna nebeska deca

pevaju svoju serafimsku pesmu: nedokučiva geometrija arabeske

čudno plešu uz još čudniju muziku sećanja (demoni); maske

čudno prazne: imitacije lica u šoku i bolu neuverljivo kruže

crnom prazninom; prostor miriše na štavljenu kožu i pepeo

iz oka visi biserna suza kao rajska breskva, i lepe i ružne

neponovljive reči opisuju krvavim bakljama osvetljen predeo

gde Bezdan tamno kruži oivičen plavičastim krajevima sveta

gleda u nas ogromno tamno oko neumornog sejača zvezda

glad: nepodmitljivo groteskno božanstvo potrebe i nužde

ta lakonoga utvara brutalnim grčevitim gestom zahteva Život

zvone zvona od crnog metala; katranasti jezik neprestano ište

groznim mnjackanjem najčistiji čovekov bezdlaki okot

qui vit, s’agite et se tortille: slabe su reči koje opisuju Bol

o, zvedane reke što me uznosite na ovaj omračeni bal

mrtvih jezika od kojih je ostalo samo nerazumno mumlanje

od kojih je ostala samo muzika; plešem okružen osamom

u vakuumu rasplinutih atoma što su tvorili ovo čovekoliko telo

božanskih tlapnji delo: umro sam i ne primetivši poslednji slom

Leave a Comment

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting