[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Jos davno u proslosti, kada smo bili jako mali,
na ulici ispred kuce, jedno smo drugom poglede krali.
U igri bismo uvek glumili par,
a onda smo odrasli i ta se promenila stvar.
Nismo vise bestidno osmehe poklanjali,
niti bezbrizno prasinu sa kolena otklanjali.
Sada smo pazili na svaku rec, pokret tela,
vise ne smem ono sto sam kao mala smela.
Sudi nam se za svaki pokusaj finoce,
ne moze se dalje od komsijske strogoce.
Sve su oci uprte u ulicu i prolaznike ceste,
svi znaju cak i dok ne krenete gde ste.
Secam se dvorca od snega i raznih igara koje smo znali,
to je bilo poslednje cisto detinjstvo, gde na drustvenom testu ne bismo pali.
Sve te simpatije i trcanja po citav dan,
kada vidim danasnje detinjstvo, nase deluje kao zastareli san.
Igrali smo zmurke, zajedno se krili,
delili slatkise, nerazdvojni bili.
Sakupljali bube za moj insektarijum,
vadili tvojoj mami cvece za herbarijum.
Grdili su nas i kaznjavali, lopte nam oduzimali cesto,
ali smo se uvek smejali, znali smo gde je nase mesto.
Nismo brinuli o oziljcima, noktima ili dugackoj kosi,
nije nas zanimalo ko je odakle i ko sta nosi.
Voleli smo sport i da crtamo kredom,
igrali izmedju dve vatre, gurkali se redom.
Spomenare smo imali, i tu smo pisali svasta,
na papiru smo se samo voleli, nasa nevina decija masta.
Ne postoji novac koji to vreme moze da kupi,
ovo je danas mizerno, odrastanje uz igrice i kompjuter skupi.
Nasa secanja su stvarna, sastoje se od dece,
to je nesto od virtuelnog sveta mnogo vece.

Posted by UnaZikova

This article has 2 comments

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting