[Ukupno:0    Prosječno:0/5]
Desilo se to one čudne noći

kada senke nestaju,

materija gubi ravnotežu,

a misli se otuđuju

na onaj bezazlen način…

Odlazeći u pravcu Istoka,

ne bi li se probudile u nekom novom ruhu.

 

Desilo se to one čudne noći,

kada zvukovi postaju oštri

kao ivica usijanog noža,

a sluh nežno istančan

kao linija morskog horizonta.

Na kome se rađa Sunce,

okupano pesmom morskih pasa.

 

Desilo se to one čudne noći,

kada su ubili kralja i kraljicu

dok smo slušali priču starog oraha,

pojeći se vinom sačinjenim od gljiva,

utisnutim u vene konjskim topotom.

U pravcu svitanja jahale su lude,

bez lanaca, ničije, a tako svoje!

 

Desilo se to one noći,

kada smo glavu punili čežnjom

za rađanjem gluvog doba,

koje bi nam donelo neku novu svetlost,

neki, do sada nepoznat osećaj.

Čeznuli smo,

topeći se u iščekivanju.

 

Desilo se to one čudne noći,

kada smo iznenada progledali,

okruženi crno-belim svetom

okupanim u boje,

iz kojih se rađala misao…

Opušteni, poput usnulih jedara,

plutali smo širokim beskrajem.

 

Desilo se to one čudne noći,

pune razuzdane slobode,

kada nas je predvodio pun Mesec

i zvezde istupile iz svojih sazvežđa,

izazivajući vatromete u našim glavama.

Rumenilo je nadiralo u obraze,

a ponoć ih je grizla, kao grešne plodove prirode.

 

Desilo se to one čudne noći,

kada su se na časovniku večnosti

sklopile sve tri kazaljke,

tromo i bez značenja,

jer šta su sati naspram večnosti?

U otkucajima koji naslućuju,

ali baš ništa ne znaju o nama.

 

Desilo se to one čudne noći,

kada su se linije na dlanovima poklopile,

dok se hladni planinski vetar,

šarmantno udvarao buri,

u fišeku prastarih osećanja.

Vasiona je u svojoj punoj složenosti,

dobijala lik iskrene jednostavnosti.

 

Desilo se to one noći,

kada je zemlja mirisala na borove iglice,

dok su visoke travke nežno započinjale ples

sa nagim stopalima neznanca,

u beskrajnom vrtlogu strasti.

U zarobljenom trenu ukočenog mira,

nebeske struje obarale su šake.

 

Desilo se to one čudne noći,

koja u sebi nosi privid svile

i pramenovi smeđe, plave i crvene kose

beskrajno se prepliću,

tkajući niti slobode i ljupkosti…

Okretali smo leđa zaboravu,

sričući stihove tajni.

 

Desilo se,

ono što nema ime,

već samo s vremena na vreme

prostruji kroz naše žile

i po tome ga prepoznamo…

Kao stranac koji uvek iznova dolazi,

u naše misli, poređenja i stihove,

da nam saopšti tajnu svih mudrosti:

 

ŽIVOT.

Autor Nalle

treba
mnogo

očajanja

nezadovoljstva

i razočaranja

da se
napiše

nekoliko
dobrih
pesama.

nije to
za
svakog

bilo da

ih
piše

ili čak i

da ih
čita.

Čarls Bukovski

Ova objava ima 11 komentara

  1. Prelijepe slike u stihovima,jako dobre metafore i jako lijepi stihovi!Prelijep kraj!
    Jedina zamjerka , meni osobno malo je prerazvučeno.Mislim da bi dobilo na jakosti kad bi bilo kraće.Nekako mi se čini kao da je upečatljivost života izgubljena dužinom pjesme.Samo moje osobno mišljenje,ne zamjeri Nalle!:)
    Ostavljam ti lijep pozdrav i osmjeh:))

    • Hvala na sugestijama. Otvorena sam za svaku vrstu kritike! 🙂

      Pesma jeste predgačka, čak i za moj ukus. Samo u tih nekoliko minuta, dok je nastajala, skupilo se previše emocija koje sam pretočila u reči… Nakon toga, bilo mi je teško da je preradim i skratim, zato što sam svaki stih proživela…

      Takva sam ja, kod mene su iskrenost i osećaj uvek iznad forme… u svakom smislu.

      Veliki pozdrav.

      • :)))
        Nije riječ o formi jer ni ja ne gledam na formu u svojim stihovima..riječ je o tome da se izgubi jačina osjećaja i doživljaj te jačine..jednostavno se razvodni kroz dužinu.
        Naravno da shvaćam proživljavanje stihova…mislim da bih na tvom mjestu i ja teško mogla skratiti pjesmu.Možda bih od nje pokušala napraviti dvije..ne znam:))
        Ali potpuno te razumijem!:)
        Osmjeh ti ostavljam:)

Odgovori

Subscribe without commenting