[Ukupno:0    Prosječno:0/5]
Ja, i srce, na staklenom stolu,
ptice našeg neba, u tuđem gradu…
Objasni mi vetar osmeha u parku priviđenja
— parku bez života,
inicijale ljubavi na mokrom stablu….

I ovo podne
što mrvi vrele kosti iza horizonta
u mene uranja bele albume prošlosti
i kao plavetni sutoni Aprila što se liju iz zenice svoda
neprimetno, i u meni
izliva se bol svih odbeglih dana.

Sećaš li se tišino
što plešeš u mesecu ljubičastih korala
kako bi lepljive mirise lepili pod tvojim
bleštavim slepilom naših mladalačkih dana,
i kako bih se rubovi njene haljine
pretapali sa čežnjom mojih dlanova….

Sećaš li se lahore zaspalog Proleća
mojih suvih usana bez talasa njenog vrata,
i kako bi pohotno mičući jezikom
prelazio perjane pustinje
njenih vrelih obraza u bitu ponoćnog sata.

I sada sam srećan….
dok mi je suton ocrtava ranjenim nebom
ko najređe blago što skriveno drema
u mapama vičnih mornara;
I ako je nema, još osećam zrelo
mimoze tek cvele iz njenoga daha
hodnicima mog samotnog stana….

Ja, i vino krvi, na tuđem balkonu,
pelceri mrtvi iz zavičaja…
Objasni mi ovu čujnu tišinu
što miriše na plave kapute bulevara
kud zagrljeni šetaju
još neznajući da ljubav nemilo strada….

Autor P.S

Odgovori

Subscribe without commenting