[Ukupno:1    Prosječno:5/5]

Zasadih na groblju cvet jedan,
Crveni, meni najmio i čedan.
Ma bejah majušno dete, a cvet nežan,
Za rađanje na groblju, da,
Za roditeljstvo postadoh spreman.
Latice nema, a glas mu setan.
Ma u detetu nema ni mrve sete,
Ko detetu suzu proli, sebe življenja uškopi.
Plamena kosa sveće pleše,
Vetar joj pokrete njiše,
Sveća se moli, a glas joj pucketa
Kao žar vatre molitvene.
Cvet ne vide ples vetra i molitve
Niti svestan bi mesta gde se rodi,
Ali mu lepo beše kada mu dete šaptaše
Sve one milostive reči roditeljove.
Dete ga suzom zali, od žeđi sakloni,
Poljupcima mu boju razli,
Različitim bojama groblje razveseli.
Latice cvet dobi pa lupi njima dlan o dlan,
Ima roditelja i na ovom mestu dalekom.
Groblje se zbog svog stasa postidi
Pa cvetu nove prijatelje iz zemlje izrodi.
Iako je sveća sama u svojoj veri,
Svoju molitvu ne proneveri,
U mraku detetu lice osvetli i ozari,
Radost se ovim svetom probudi
Kada dete cvet za svoje roditelje
Na groblju posadi.

Posted by Nikola Radivojević

Rođen sam 8. marta 1993. u Leskovcu, u Srbiji. Završio sam srednju školu "Gimnaziju", prirodno-matematički smer. Biću škrt opisujući sebe nadajući se da ćete čitanjem osetiti život mojih pesama.

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting