[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Ja nisam verovao praznim ulicama,
nigde hipika iz šezdesetih,
nigde naroda niti muzike
u bučnom gradu mojih svetlosti,
ni mačke ne prelaze šine tramvajske,
pa niti je dan a nikako nije ni noć.

Trave otkosa leže po livadama,
putevi krivudavi sablasno prazni,
a autobusi, a automobili,
a deca što putem vraćaju od škole,
a poštar na Tomos čuvenom mopedu?

Ja ne znam i ne vidim nikog,
ja čujem samo nečujnu tišinu;
trave mirisnih otkosa ja ne mirišem,
čak možda ja probudjen sanjam,
ja ponovo sanjam a hodam ovuda
i nešto vidim… Pa to je Sava,
ona žubori u ovom miru,
ona, znam, živi vodene snove,
sa obala njenih bez kamenčića
i bez gitare moje i nas…

Pa onda, odjednom, tepih…
Crvena traka po celom putu
a ja se branim, neću tom trakom,
budala jedna, ja neću tom stazom,
pa, naglo, devojka plava, il’ plave kose,
odjednom se javi i sa mnom bavi,
u zagrljaj stavi sav život moj
i povede me crvenom trakom,
tom stazom nadalje, dalje i dalje…

A gde su ljudi i oni vozovi dugi,
pa hipi pokret, a moja gitara,
kuda su mačke sasvim pobegle…
A miris tek sada ja osećam
sa otkosa okolne livadske trave…

I svi odjednom okolo ovde,
i Savu mnogo jasnije čujem,
mi bežimo zajedno preko prelaza,
i grad životno bučan i pun,
ali mi samo po crvenoj stazi,
mi hodamo samo i jedini tuda,
mi u našoj crvenoj ljubavi.
(Bgd, 24. Mart 2017)

Posted by Darko 47

♫ Poezija, proza, veliki fan Roya Orbisona, kolektor svih audio verzija pesme "La Golondrina", voli muziku, film, književnost, video pripremu... kažu, dobar čovek... Iz BGD ♫

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting