[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

 

Zarobile me tvoje oči,

moćnice.

Dva tvoja konjanika crna,

veštice.

Oslepela na zemlji mojoj poraženoj

gde su pogledi straha tvoji, budili umrlu noć.

Svaka ti suza crva krila

koji su padali po obrazima bez obraza

i grudima sto ruku.

Žalost tvoja opatice nevine nije.

Ti kad plačeš, Bog uzme kišobran

pod kojim se ljudi svi zavuku,

tu crve da sve osim mene skrije.

Ganu me oči tvoje suzne,

moćnice

kad kraljicu duše svoje

zatičem na kolenima ljigavih stonoga

dok se keze zmije.

Sramota me tvoja zagrli, ljubi me pa me pljune

a majka besramnosti košulju srama sašije.

Plači opatice đavola!

Udavi u bure s’ vinom čednost svoju,

svog gabora.

Oplači dušo podmukla svakog svog slatkog štakora.

Puštaj crnu kišu, crna vilo, crne šume

po kaljavim tvojim ispruženim crnim rukama

 ka ratnicima greha.

Grešnu te voleti ume

samo samoća neplaćenog ceha.

Grešnu k’o mrtvu, il’ ludu

voli te sakupljač tvojih pogleda.

Zarobljenik, istinoljubac u dugu

prenadanih svojih ogleda,

zaboravljenih paganskih obreda.

Grešna moja sveta zemljo,

uđoh ti s’ pešačkom znojavom mukom

u jezerne tvoje duboke oči

da sperem čistoću s’ netaknutih usana

i san da izgubim u mulju

na dnu otrovnih tvojih jezera

u najlepšoj bezumnoj noći.

Pojele me tvoje usne, pijavice dečačke sreće.

Vampirice usnulih mojih vena.

Verovah, ne, ona neće ona je moja žena!

Sutra ću joj ubrati najlepše cveće

al’ jagnje mi u prsima obljubi hijena

 krvoločnim ego zubima.

Rezala mi istinu tišinom.

Ukrale me tvoje usne mila.

Najsočnija moja rano otvorena

gde si sve suze slane iz slepih mi očiju slila.

Kapale su godinama a ti nisi osetila.

Usne mi drhte u tvom lopovskom džepu.

Zvezde si pobrala i radovala se crnom nebu

da bludničiš sa mrakom.

Usne, usne moje ti ukusne

a mrziš mi oči, strašne ti i tužne.

Među horde spavala a mene poljubila,

ljuboubice hormonskog ludila.

Jezikom ti nisam prodr’o u nevinost.

Konjskom te strašću nisam ujahao.

Ni skinuo te nisam u ćelijama moždanim

a gorko ti kajanje dao.

Pogledaj sve svoje konje divlje kraljice prerija.

Vidiš li i jednog u jasle tvoje fine?

Ograđena ti samo živina šarenog perja

koju preže indijanci.

Svući će ti kokoške.

Lovokradice divljih slobodnih galopa,

ne stidi se svog magarca u štali.

Ne krivi ga što mu prošlo slavno doba.

Voleo te magarac a konji nestali.

Jahala si magarca a konji te rastrgli.

Potrebnije od sopstvenih mojih ruku,

ruke sam tvoje prećutkivao

 beskonačnim dahom studenih prstiju.

Ispod jednog nokta, sastrugah malo tvoje duše,

Ljuboubice.

Sve druge polomio sam na Berlinskom zidu

Hitlerove debele krvopijavice.

Voleo ti ruke više od tebe.

Kunem se sakatim dodirom sreće

koji sam čekao bar da me ogrebe

 uz iščezle dogorele sveće.

Bože, da mi je pomilovala jednom bar

jednu moju misao,

ja ne bih ništa ovo pisao.

Bože, te ruke njene nosile su tvoj dodir.

Da su me sekle ja ne bih pištao.

Tišinu da su mi takle ja bih kukao.

Dušu nek mi uzmu samo da me miluju.

Tako si lepa moja veštice.

Sanjam da te polažem na lomači

 dok ti ližem uplašeno lice.

Kosti ti pucketaju u omamljenom plamenu

i dok ti se ožednelo kravi koža,

gasim vatru spuštajuć’ te na žrtvenom kamenu

da utrobom tvoje žalosti prošeta oštrica

 mog suznog noža.

Gladnim rukama čupam ti smrdljiva creva

jer mirišem đavola

al’ đavola u đavolu nema.

Osetih ti na vratu cvetnu bludnu salatu

 đavoljeg parfema.

Videh da si žena,

pokvarena šema varljivih šminki i krema

na dve strane jednako lažnog lica

koji obraza nema.

Ti crkavaš životom

 u ništavilu mojih namrštenih obrva.

Ti živiš mrtva u od gladi bolesnim mojim zenicama

ozarenih mrakom crnog svetla.

Utihnula si glas dosadnog petla

za svih spavajućih džukela spas.

Šinula ga veštičija metla.

Džukela je sretna,

mladost moja setna.

Tako svesno ružna.

Našao sam ti sliku malu, crnobelu.

U džepu je skrivam noseć’ je posvuda.

Progoreva postavu otkucaja željna.

Zaljubljena slika u oči mi lude.

Ona, samo ona postaće mi žena!

Kad se kurva, za vrat uzmem je i davim.

Mirimo se uvek u dobrom zlu i zlu.

Maštamo o deci, s’ njom ću da ih pravim.

Ljubimo se osmesima.

Milujemo tišinom.

Volimo se plakanjem.

Suze nam se zaljubile.

Plakanje tvoje me doziva.

Oči nam ljubave tugom.

Ja i ti, brat i sestra samoće.

Sretni u beskrajnom trenu večno odlazećem.

Volim te sliko, mrzim te voljena.

Nadam se da se predam grupi stidljivih zvezda

koje će postati deo zvezdanog praha

da ptićima slika prva,

bude u rođenoj noći visokih gnezda.

Smotano žuriš u mom čekanju.

Čekam te i tražim.

Ne znaš da ime ti diše u mojim ustima

k’o Frankenštajn u električnim zubima.

Ne čuješ psovke iz rane vuka mučenog.

Da li znaš da te tražim ulicama?

Presretam te i ljubim.

Osmehom me blagosiljaš.

Milujem ti lice.

Iz sna tog se budim nesanici jutarnje krvave ptice.

U dalekoj zemlji nestvarnoj

na sanjivom polju suncokreta rastem.

Braća se okreću suncu.

Ja čekam noć da padne

da ližem svetlost meseca čudnu.

Ujutru k’o pijanica zaspim

da za drugog se probudiš.

Pod suncem do njega blistaš

mesečevim mojim zrakom.

Zvezde ti se utopile u klječkavici pokisle kamile.

Kamilo, pljuvala si me!

Iseći ću te k’o nevernici zabranjenu devu sabljom.

Spokojan u gnevu pravednika,

utopiću te u znanju k’o neznanje davljenika.

Slepa si usne mi odgrizla.

Izgrebla mi obraz bestidnice ovisna.

Da li ću te sresti ikada više tako skrivenu

u lavirintu duše spokojne?

Odneli mi tvoje stope po zapamćenom snegu,

proleću da se tope.

Princezo moje zime.

Kraljice kučkinog proleća.

Bednice sudbine sive.

Neznalice,

pameti odneta u šejtanovo ime.

Sveobuhvatna misli moja prokleta

kroz staze sto pratiš je krive.

Odlazi misli bludnička tamo gde ti se dive.

Drugovi ti podmukle lešinarske ptice!

momci su tvoji neandertalci prostačke klice!

Ljubavi tvoje trule su crvene jabuke!

Sramotom ti mažu ponosno lice.

Jedno ti šapuću crne im ruke

dok srcima im gmižu nasmejane kice.

Lažu te moja istino da će te prevesti preko duge.

Lažu te mojom istinom!

kakve ih gone muke kao srce moje,

 tvoje srce tuđe tuge.

Načuli se basni da si laka,

 crna moja nevesto tajna.

Laka pod planinom perjane moje ljubavi.

Kokoško,

proždraće te seljaci gubavi.

Seljančice,

 ne vidiš dalje od izmeta svojih konja.

Princezo ostavljenog magarca.

Štala je cela tvoja.

Stariš u smradu,

cvete otrovnih latica.

Ružo crna, rasla u gladu mog zgarišta.

Pakao ispleten glasinama tihog grada.

Taj džemper jedem tri godine i kusur dana.

Pa još da oči ne oslepeše od viđenog jada,

nevino bih voleo ruke ti bludničke.

K’o srce mi izvađeno, tajna ti je naga.

Istim nožem mi oči nabodene stoje.

Svetlost vida nije k’o ti bila draga,

pogledu mom suznom…

U njemu se gnoje ruke u zlu bludnom,

rane smrtne moje.

Nad tobom se znoje, lažuć’ te predigrom.

 Momci ti se goje tvojim celulitom

dok ti mrziš mene što s’ namerom čistom

 ne takoh ti grudi, samo usne vrele.

Nikad kao bludnik…

Ljubih te k’o dete žarom Kazanove.

Poljubio sam ti dušu površnosti ženska!

Gled’o ti u oči k’o vernik u dove.

Bivšima si mala, ispod srca recka.

Puške te ne love, lovac te pozove.

Sebi samoj greška a tek bićeš teška

kol’ko god si vešta, rešićeš se smeška

za mrtve mi snove.

 

Alen Art

Posted by Alen Art

Alen Art (Alen Hasanović) rođen 29. oktobra 1985. god. u Sjenici. Pored poezije, bavi se muzikom i slikarstvom. Njegova prva stampana zbirka pesama pod nazivom "ZAČARANI PESNIK"

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting