[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

U mekan krevet satkan od boli ležem
i pitam Boga sta je čoveku najteže?
Biti izdan i ostavljen od ljubavi prave
ili biti na lomači kao veštica spaljen?
Poljupci tvoji ostavljaju posledice
ti si moja nemoj da bežiš sanjalice.
Ja znam onu pravu iskonsku tebe,
možda čak i bolje od samoga sebe.
I neću dati da prava ti u tebi utihne,
ti si početak impozantne gradjevine.
Katedrala najlepša u čitavoj preriji
i nećeš biti ruševina veruj mi,veruj mi.

I znam da se nećeš dati
i da ćeš me i dalje lagati,
i da ćeš i dalje sve negirati,
Jer bežis od one moći,birati.

Ali putevi će nam se opet ukrstiti,
i možda će naše duše tada visoko leteti,
i u tom blistavom času ćeš se setiti,
da krila sam ti jedini hteo pokloniti.

Umetnost bi za taj trenutak rekla,
savršenstvo blistavo čiste estetike.
Umetnost moja je kroz vreme tekla,
da se ovaj mali čin romantike,
u daljoj budućnosti zakaže.
I odigra tako savršesno i blaženo
poljubac tvoj da mi pokaže,
na sećanje koje će biti zaboravljeno.
Na sećanje o jednoj divnoj noći
i trenutke ljubavi u nepostojećem vremenu
ali do tada moram svojim putem poći.
Samotnjak,odstranjen mladić u svemiru.

Rise Anaris 2015
Mom neuhvatljivom leptiru…

Posted by RiseAnaris

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting