Cimile

Celu vecnost smirivala dusu,

napravila od nje mrtvo more;

tako mrno,

bez jednog talasa,

pa svoj odraz sva ponosna gleda.

Svoju ljubav i neznost je dala,

svoju nadu i sve svoje snove

u zamenu za mir i cistocu

i za zivot kome nema kraja.

Zrno peska pade sa visina

i uzburka njeno mrtvo more;

u tom mraku spazi nezni odsjaj,

savlada je zelja da ga ima.

Zaronila u mutnu dubinu,

zaplivala za tim divnim sjajem;

pruza svoje ruke ka zvezdama,

on se nadje na njenome dlanu.

Zadovoljna gleda malo cudo,

zaslepe je ta bozanska svetlost;

pa iskliznu iz pruzenog dlana

i potonu u to mrtvo more.