[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Prsti tišine

razapinju cvit sa usana

čudnovatu besidu iz srca.

Ravnodušna pisma duše u

bezglasnu nemoć svezala snove.

Zarobjena vira u pustoš istine,

mrva svisti u hodu nakupjena.

U kraju oka slanost zasvitluca

u dvista koluri zablišći misečina.

Vapaj neba u vitru jubavi,

o bili bok se razbije val.

Čekanje prid zatvorenim škurama

da plima spere zaborav.

Okamenjeni nemir u modrim venama

sa bokun  mene u tim jutrima,

otajstvo na oltar žala prineseno.

Netaknuta posteja u vičnost prirušena

u poludragu stinu izbrušena.

Teatar pod kišama

na istrunutim daskama

naša je svoj utrti put.

Utekla voja, u boršu vrimena

u tragu zamućena pogleda,

možda i ne vidi

kad jednom misec

opet postane žut.

Posted by mendula

Moje pisme to sam ja moja duša i srce moje u mojim je versima.

This article has 11 comments

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting