[Ukupno:0    Prosječno:0/5]
Kapije cimbale oluje,
šapati sa gorkih listova;
Jesi li ti glas devojčica
iz detinjstva, iz škole,
u stidnom cvrkutu ptica?

A Hramovi sebično ćute,
– hrpa mermera i bista,
migma mašte i svetilišta,
za odrasle večna obdaništa,
za mene u belilu – ništa…

… prepoznajem ova lica,
na stanici, u parku, duž ulica,
sa šarenih školskih slika
punih bezimenih đaka,
sad prazna ko crna raka
kao godine moju bistu mimoilaze,
sve je prošlost, i jutro,
i sumrak, zauvek….

Pronađi me. Ne mogu više.
Vetar je uzdah besmisla.
Čekam na daskama pozorišta
spreman da do tebe odplovim
u novu ljubav posle bisa.

Bezimen grad, mrtva ulica,
u gomili kaput jesenje boje,
vidim te i zovem;
Pomozi mi do poljane
gde počinje ova tamnica
koju zavičajem zoveš.

Autor P.S

Odgovori

Subscribe without commenting