[Ukupno:1    Prosječno:5/5]

Po prvog se puta ne plašim smrti,
al’ strah me priznajem upravo toga,
i duše što se u večnosti vrti,
i mogućeg suda ljutitog boga.

Ja sam navikao na tihosti proste.
Dan i veče plaču mi isto,
i već sam izgostio stalne mi goste
– tugu, bol, i bezdanje čisto.

I nije mi vala ni teško više.
Od briga se čovek umori vazda,
pa tako sunce pravim od kiše
– tek da se zna ko je tu gazda.

Plako il’ pevo, ja brojim sitno,
u predstavi ime što jednom disa,
jer gluma je lažna i samo je bitno
šta se to zbiva iza kulisa.

Posted by Simic_Petar

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting