[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Lezao je pored nje, razgovarali su bez ijedne reci,
klela se zivotom da joj niko od njega nije preci.
Bliskost koju su imali privlacila ih je jedno drugom,
ni naslutiti se nije dalo da ce se zavrsiti gorkom tugom.
Sijale su im oci, dodirivale se usne, na jastuku mirisale kose,
uzivali su u svakom trenutku, ne znajuci sta jutra nose.
Ono za sta su sposobni dodiri njegovi,
ne bi otopili ni svi snegovi.
Kroz te oci je videla svet, bilo je to lako,
bez njega nije umela da se raduje tako.
Dok ga je ljubila drhtala su joj kolena, to je ono kad kazu da klecaju,
verovatno je ni leptirici u stomaku nisu zaobisli, oni sto zeludac presecaju.
U skoli je volela hemiju, ali ovo sa njim je bilo vise od toga,
ne postoji formula, inace bi bila najjaca droga.
Endorfin je tu otkad ga ima, prisutan i radi,
konacno njena sreca ne umire od gladi.
Mozda da su znali sta ih tog dana ceka,
ne bi seli u taj auto, to je sudbina preka.
Ostala je bez njega, ni pola je nema,
ne govori vise, sad je samo sena.
Pusto secanje sto na srecnu zenu seca,
njeno telo, dusa, snovi.. njen dah se vise ne oseca.
Otisla je tog dana sa njim, vratila se nama nije,
to srce vise ne kuca, tu tajnu ne zna da krije.
Budi se njeno lice slano od suza, naviklo na dodire nezne,
nema vise jorgana od sunca, sada gleda u pokrivace snezne.

Posted by UnaZikova

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting