[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

U vrtu mi raslo bagrem drvo.

Cvetalo bi ono uvek prvo,

Pre ostalog drveća iz luga…

Dok ga nije salomila tuga.

 

Još se bagrem seća tog aprila,

I sad pamti one lepe dane…

Jedna ptica povređenih krila,

Srušila se njemu tad na grane.

 

Lečio je njena bolna krila,

Hranio je nektarom iz cveća.

A kada je ona ozdravila,

Tad bagrema obuzela sreća.

 

Na njemu je svoje gnezdo svila.

U ljubavi provodiše dane.

Da ga voli ona nije krila,

Pevala mu one pesme znane…

 

A onda je došla hladna zima.

I odlete ona prema jugu.

Zar je svemu kriva ova klima,

Što mi bagrem zavila u tugu?

 

Proleća su od tad mnoga prošla.

Mnoga jata dolazila s juga.

Ali ona s njima nije došla…

Nema bagrem ljubavi ni druga.

 

Nad njim lete samo crne vrane,

Dok je čeka da se vrati s juga.

U samoći on provodi dane.

Ne da da mu sleti ptica druga.

 

O bagreme što li si to radiš?

Što korenje ti lomiš i vadiš,

Zašto koru ti u crno krečiš,

U samoći svoju tugu lečiš?

 

Ne daj da te slomi crna tuga!

Nek pauci drugde mrežu pletu!

Pusti nek ti sleti ptica druga,

Nije ona jedina na svetu.

 

Ali bagrem neće ni da čuje!

Niti lista,nit mu cvati cveće!

Gleda nebo pa priziva munje…

Kad već ona vratiti se neće.

 

 

Autor dusko drazic

Rođen 13.09.1990.u Pakracu.Diplomirao ekonomiju u Novom Sadu.Dobitnik diplome za "najlepšu pesmu o nadi"od strane Kluba umetničkih duša Mrkonjić Grada,povodom XIV međunarodnog konkursa ljubavne poezije.

Odgovori

Subscribe without commenting