Zna li vreme, da ne prestaje ? Zna li dan, da kraja nema ? Zna li ljubav, da ne nestaje ? Zna li zivot, da ne prestaje? I reka da uvek tece, kada alkohol ranu pece ? Zna li covek, da kraj je kada on odluci, kad posustane, jer ga zivot muci. Zna li kako…


Zamracena soba, zvuk ventilatora, dolazi do tebe kroz muziku kroz tu, tu jednu pesmu. Slusas je, mozda deseti, mozda dvadeseti put, i prija ti.. Pozelis tako, u mraku zadimljene, poluprazne sobe, da navuces taj, dugi izbledeli kaput, koji dostize do zemlje svojom duzinom, i odes, pod prozor njen, kao u filmu sto si jednom gledao…


Mogao bih, roman ispisati recima tuznim, roman koji ce vam, suze roniti niz obraze koji ce vam, srce naterati, da prokrvari. Vene, da se preseku same od sebe Glava, da tuce, kao bubnjevi orkestra, a ja vam pisem samo , jednu obicnu pesmu, pesmu koja ce, vam mozda pustiti suzu niz obraz.


Trazim, pogledom, oci se krecu svetlosnom brzinom, u pokusaju da u toj, masovnoj grupi ljudi, prepoznaju njen hod, njen pokrete rukama, njenu kosu. I cesto ih , neka druga devojka zavara, taj trenutni sjaj u ocima, momenat nade, iscezava. Polako, sve se vraca u stanje mira pre pomisli na nju, masa ljudi, i dalje prolazi, neki…


Ne mogu, ni da pisem, samo sedim, gledam, svoj odraz u izmrljanom staklu pogled, zeljan drustva, razgovora, cigara gori, poslednji dim nista vise, nista manje, muzika odjekuje u mislima raznim, mesec pun kroz zidove prolazi, sija daje nadu, da neko, pojavi se, i resi me zbrke u glavi.


Dim, polako, nad šankom, nadvija se, pleše, nestaje u vazduhu. Poslednja cigareta, polako gori, Ja, njen egzekutor. Stara, drvena piksla, poslednje uporište samo pepeo, ostaje, od cigarete, od života, samo, pepeo.


Znas li, O znas li? Te tuzne veceri, Ti tuzni ljudi, Pune ulice, Svi zure,nemaju vremena, za lepotu,za momenat .   Violine se cuju, O, cujes li ih? Zvuk, sto dusu leci, sto mozak rastereti, Vivaldi,Betoven , ljudi aplaudiraju, Ti aplaudiras, Mozda , neki i dalje, prepoznaju lepotu, momenta. Okret i odsetas, nestajes u guzvi…


Glava boli, kao jutro, nakon lošeg pijanstva. Srce boli, kao jutro, nakon lošeg raskida. Noge bole, kao jutro, nakon dugog hodanja po kiši. Ruke bole, kao jutro, nakon nepotrebne tuče. Duša boli, kao jutro, nakon lošeg života.


Na terati stojim i nebo gledam , razmisljam tebi da se predam. Cveće svuda oko mene, te ruže kad porumene. A zar ne bi bilo lepše sad, da je bio pored mene neko tad. Uz divne mesečeve balade, i koji gram čokolade.


Vidite li tu devojku, Tu devojku sto samo pojavom, ulaskom u prostoriju zaustavlja vreme. Sve stoji , sve je mirno, kao publika za vreme umetnickog filma, a Ona hoda,ne osvrce se, pogleda me. A ja bespomocni romantik, se zaljubio. Ah,kako i ne bih. Da ste samo videli tu devojku u tom momentu , ostadoh na…