Može li proleće u meni da ponovo pronađe put, osvoji tajanstva srca koje nikada nije ni znalo ni htelo da objasni sebe? Može li vatra rasplamsana na vetru nove nade da sagori jecaje i bol prošlih bespuća i poraza? Može li ljubav da vaskrsne kao što vaskrsava umrlo proleće i umrla nada? Kada je vaskrsenje…


Bilo je to posebno vreme kada su anđeli silazili na zemlju sa plamenim krilima, da bi videli odsjaj zvezda u očima usamljenih ljudi i tragalaca za istinom. Bilo je to vreme kada su anđeli bili začuđeni tom ljubavlju i bolom koje ljudi čuvaju kao jedinu utehu i sećanje na izgubljeni Raj. Bilo je to vreme…


Za sve one koji se sećaju Alhambre, i koji poznaju jecaje gitare i jecaje duše u letnjim noćima, poslao sam tri poruke: jednu u kojoj ih pozivam, drugu u kojoj ih srećem, i treću u kojoj im sebe dajem. Jer život je jednostavna stvar, ali ljudi ne umeju da prihvate ljubav, koja im se čini…


Samo jednom, u praskozorje u udaljenom tamnom plavetnilu što se radjalo ja sam čuo taj glas i osetio doticaj krila Zore. Shvatio sam kao se radja ljubav i kako sa njom nastaje pesma. Shvatio sam kako je svet veliki za nas stvoren i da nas čeka. Bio sam sam i bio sam udaljen nebrojeno svetlosnih…


Upoznao sam je u detinjstvu i odmah se zaljubio. Zavolela je odmah i ona mene i rekla da će mi uvek biti verna. I ja sam ostao veran njoj. Jecala je sa mojim bolima, i bila radosna u mojim radostima. Htela je i dalje od okvira moje mašte, htela je više od mene da voli,…


Čovek je ostrvo, sam po sebi. More nas jedino spaja. Isti talasi i vetrovi posećuju naše obale. Isto se nebo u našim očima plavi. Isti oblaci i iste ptice nad nama lete. Od iste gline smo načinjeni. A ipak svoji, različiti, odvojeni. Tim morem što nas i spaja. Dubinama koje ne poznajemo. Daljinama koje vidimo….


Pozajmio sam srebrna krila anđela, da poletim na kratko, da vidim tvoje snove i tvoje suze, da razumem i osetim ono što osećaš. Da bih mogao da ti budem blizu, kada se moliš, i da pokušam da ti ispunim snove i obrišem tvoje suze. Da izmolim utehu i radost za tebe. Onda ću kada vratim…


Bio sam negde daleko. Bio sam u Vrtu ispod trave, ispod korenja nežnih breza. Bio sam u utrobi zemlje, ispod morskog dna. Ni ptice, ni nebo nisu ništa znali o meni. Ime mi je bilo prah. Tamo me nađe Njegova ruka. Oblikovaše me nasuprot vetru. Oblikovaše me nasuprot talasima. Oblikovaše me nasuprot nepostojanju. Tada zapevah…


Dodirni me sjajem svojih očiju, bar jednom u prolazu, kao u slučajnom susretu, dok nebo gori purpurno i daleko. Dodirni me sjajem duše, bar jednom dok moja krvari, za isceljenje, za mir. Bez toga ću teško moći da podnesem životne borbe i boli. Dodirni me osmehom, da se i moja duša obraduje i umiri u…


Kao dve obale oslanjamo se na istu reku, svijamo vrbe nad njom i divimo se njenoj snazi. Kao dve obale trajemo i ne srećemo se nikad, jer smo se odvojili  još na početku. Slični i daleki, uvek se razumemo i volimo se lepotom reke i dodirujemo  njenim talasima. Premošćavaju nas drugi, i brode između nas….


Jutrom govorim ruži. Jer nije to običan cvet. Ona je princeza cveća. Jedino crvena ruža je prava princeza. Sve druge su neke druge princeze. Jer ona mi daje da vidim ne samo posebnu i uzvišenu lepotu, ne samo pečat požrtvovane ljubavi, ne samo posebnost i usamljenost, niti samo neuzvraćenu ljubav. Ne samo sećanje i zaborav,…


Hteo sam vetru da dotaknem lice i da pevam zori pesmu svitanja. Hteo sam pticama da govorim o letenju. I cveću o raskoši i cvetanju. Ne zato što sam o tome nešto stvarno znao, nego zbog tebe i tvog pogleda, za koji ne znam da li mi milost pokazuje ili sudi. U svojoj gluposti, hteo…


Gde si upila komad čistog plavetnila da sija iz tvojih očiju, tako dragocen onima koji su dugo čeznuli za nebom? Gde si pronašla žar te vatre što gori ti u srcu, i oživljava duše umornih putnika koji dugo već lutaju kroz pustinju? Kao redak, prelep pustinjski cvet ti prkosiš vetrovima i olujama. Daješ utehu onima…


Posuću srebrni mesečev prah moje čežnje po tvojoj kosi. Darovacu ti krunu od bisera mojih traženja. U tvojim očima ću naći odmor kao na dalekim obzorjima. Potražiću tvoje ruke i tvoje oči, da ih zapamtim za večnost. Da te prepoznam kada među princezama pristupiš svetlosti Trona. I ako me Milost dovede do tebe tada, ja…


Jedino Ti možeš da nam pružiš taj svetli Most preko nemogućeg. Jedino Ti koji se igraš sa svetlošću i galaksijama. Ti koji pišeš prstima ljudskim po prašini zemaljskoj. Koji opravdavaš grešnike sopstvenom pravednošću. Ti koji jedini poznaješ dubinu jada izgubljenih duša. Onda kada nas sve razdvaja i kada je sve protiv nas. Ko može da…


Jutro me budi bojom tvojih očiju. U tišini se svetlo raduje jače. Prvi put mi nedostaju zvezde, u sagorevanju novog dana. Od svih grešaka koje načinih molim da me Gospod izbavi. Od svega me najteže pritiska što tebe zavoleh, prekasno i uzalud. Dok galebovi jecaju kružeći izgubljeni. Dok more se peni i ljutito udara u…


Reci mi zašto je nebo tako posebno plavo u tvojim očima i zašto su zlatne kiše padale u dolini, upravo kada sam bio na planini boreći se sa vukovima i vetrovima i učeći govor kamena. Poklonio bih ti jednu suzu, samo ne znam kako da je sačuvam, a bojim se da ne nestane u prašini,…


Umesto molitve,  ja ti se ispovedam. Činim to pažljivo i  iz dubine srca. Da ničim ne povredim tvoju divnu dušu. Po meni neke silne kiše padaju. Kao isprani kamen stojim na vetru. Ogoljene duše pred radoznalim pogledima stojim. Ko može sebe potpuno da razume. Ja ne sudim nikom. Ni sebi ne sudim. Jedino milost Božija…