Pitaš me zašto opet sam tu U sjeni starog hrasta, prekrivena pokojim listom što padne Sa starom onom bilježnicom i olovkom u ruci A pak sa suzom u oku Od nekih navika teško se oprostiti, odgovorim, pomalo sjetno, pomalo sa smiješkom A od ljudi još i teže Malo porazgovaramo, stari prijatelju, o životu, ljubavi, vremenu, pitam te kako žena, djeca, odgovaraš s onim starim osmjehom, Dobro Al’ onda nastaviš svojim putem, prijatelju, i vjetar zapuhne, i oblak prekrio je ono sunca što ga je nebo vidjelo I hladno je I nema te A ne znaš, prijatelju, da kao da si sa sobom odveo dio mene, dušu, sve ono čisto i lijepo u meni I ne znaš da se suze preliju preko brana mojih kapaka čim mi nestaneš s vidika Ali prijatelju moj, s nekim bolima živi se vječno A ti si moja bol bio, i zauvijek ćeš biti I te osjećaje oči nikada neće moći skriti Ipak, samo ljudi smo, utopljeni u sjećanjima, pravima i lažnima, sretnima i nesretnima Pa neka se i vratim na ovo mjesto još tisuću puta, neka se izmjene i proljeće i ljeto, i jesen i zima Zaboraviti te neću.