Sumnja, Tegovima Slutnje i Nemira, Svom silinom tera zemljinu težu Da se obruši na ramena I svojom težinom me natera da stojim na Zemlji, Čvrsto, Kao nekada, U nekom pra-vremenu, Kada sam po njoj morala da koračam… Odjadnom, Sve izgleda poznato… Spotičem se o korenje Briga, Koje je pustilo svoje žile Da klijaju po mom…


Sva slova skupila sam na jedno mesto I naredila im da se slažu, Ne bih li sklopila reč Koja će opisati ono što mi se u grudima događa… Ljubav… Da li je to dovoljno, Pa da znaš koliko mi istinski ispuniš život Svaki put kada udahneš… Da želim da hranim tvoje snove, A ne da…


Dok mi spavamo, Naša ljubav je u velikom poslu… Miluje nas mekim prstima, Dok u san ne utonemo, A onda se tiho izvuče, Ne bi li istkala dan, Koji je pred nama… Pušta boje nežnosti U duge da se sklope, Iznad žabokrečine svakodnevice, Kao most za lepše sutra… Srećom rezbari debla vremena, Da sati  traju…


Sve ono što smatraš Nemogućim, Možeš sprovesti u delo ako, Prepreke koje si sam sagradio, Počneš da gledaš, Ne kao gotove zidine, Već kao igru kamenja, Pa njihovim razmeštanjem, Praviš sebi prolaze do Mogućeg… Tajna tvog uspeha tinja u činjenici da, Stene tvojih strahova, Ograde od sumnje I nemiri koji ih vezuju, Pa zajedno čine…


Misli koje čuvaš samo za sebe, Otvore, ponekad, Pandorinu kutiju I sliju se u dve linije oko usana tvojih… Ali, ti ni ne znaš da ja već sve znam… Noću se spotičeš o svoje snove, A danju bežiš od njih dok ne sretneš mene… Gde ćeš? Pogledaj me … Četkicom svoga srca, Na platno tvoje…


Sumnja, Tegovima Slutnje i Nemira, Svom silnom tera zemljinu težu Da se obruši na ramena I svojom težinom me natera da stojim na Zemlji, Čvrsto, Kao nekada, U nekom pra-vremenu, Kada sam po njoj morala da koračam… Odjadnom, Sve izgleda poznato… Spotičem se o korenje Briga, Koje je pustilo svoje žile Da klijaju po mom…


Šta je Odlazak….? Usitniti vreme u kamenčiće dana, Pa ih bacati za sobom Kao siguran putokaz na putu za Nazad….? Ubediti oči da umeju da obuhvate Dugačko, Široko i Visoko, Pa tako, Svojim vidom,  da prepoznaju ono što je Daleko….? Razumeti hrabrost kalendara Da komadaju večnost na mesece, Pa datumima mere tvoju Čežnju…? Posmatrati svoje…


Roj Nepostavlenih pitanja izleće iz košnice Straha I pokušava da otkrije put do usana, Ne bi li udahnula vazduh I oživela… Mrežicama Strpljenja ih hvatam  I vraćam u kalupe budućeg, Gde se kriju njihovi odgovori, Ali nestrpljiva su… Željna života, Ne razmišljaju da će se u glupost pretvoriti… Ne shvataju da Nisu dovoljno zrela, Da…


Sva slova skupila sam na jedno mesto I naredila im da se slažu, Ne bih li sklopila reč Koja će opisati ono što mi se u grudima događa… Ljubav… Da li je to dovoljno, Pa da znaš koliko mi istinski ispuniš život Svaki put kada udahneš… Da želim da hranim tvoje snove, A ne da…


Desi se, Nekada, Da glavu jeza obuzme, Pa na svoje misli navlači plašt, Satkan od razočaranja u neke prošle dane… Svaka nit Sumnje, Prošivena kroz taj teški pokrivač od Prošlosti, Svom silinom grli Misao, Gušeći je svojom težinom…. Udišući poslednje tragove vazduha Vere, Odbija da nestane u crnilu te grube tkanine, Iz koje vire konci…


Štit koji dižeš svaki put kada ti se učini Da su reči krenule u napad, Ne dozvoljava ti, ponekad, Da sagledaš stvari čulima svoje duše… Život koji te vukao i gurao hodnicima vremena, Usput te naučio da,  svuda sa sobom povedeš i svoju Sumnju, pa, kao najbolji prijatelj, uvek ispred tebe da ide i čuva…


Dok plovim u srebrnoj lađi od tvojih misli, Iz okvira neba ukradem tajnu o postanku svemira, Pa dok još spavaš, u zoru, Zastanem pokraj tvog lica I tu, baš tu gde ti se oči odmaraju, Ostavim pramen svetlosti Da, kad kreneš kroz dan, Ne tragaš uzalud za tuđim Suncima, Već da budeš sopstvena zvezda… Pozajmim…


Od rođenja si prošiven nekim mirisom, Dobro znanim, I koncima nečije nežnosti, A ne znaš čije je to tkanje… I tvoje je i nije… Izgubljena u vekovima, Sretala sam one koji bi sa mnom malo da lutaju, Pa onda nađu put za dalje… A ja sam im, nekako, Uvek naivno pokazivala put za izlaz I…


Umoran od istezanja za rešenjima, Koji su tu, nekako, uvek blizu, Ne možeš ih dohvatiti, Zbog uverenja da su ti ruke kratke… I kako vreme prolazi, One su sve jače, ali ne rastu… Ja, poslednja u ovom veku, Koja još uvek koristi oblake za prenoćište I udiše miris neba, Sišla sam u tvoj svet Da…


Svako otkriće ljubavi, Moraš sam sebi da dokažeš, Pa po tragovima na duši mojoj Tražiš znanja o vernosti, Iskustva iskrenosti I mudrost odanosti… Ali, ja nisam tu da te učim, Već da te volim… Shvatiš li to sasvim, Saznaćeš sve što si želeo da otkriješ… Želim da zaploviš po tom moru U koje misliš da…


Neko će ti možda reći Da se čežnja navija ključem daljine… Ne slušaj ga, To mišljenje pripada Površnima… Pravi umetnici čežnje ne razmišljaju  koliko je daleko, već koliko je blizu, pa se taj njihov osećaj, kao umetničko delo, ne može smestiti u ramove kilometara ili metara, već su jedine priznate merne jedinice: širina dodira, jačina…


Nemoj više da sumnjaš, Ti si ona zvezda o koju sam se spotakla Dok sam hodala po ivici svemira… Ona si misao što miriše na svet Po kom moji snovi lutaju Dok sam ja budna… Vid si koji mi otkriva mudrosti očiju, Pa vidim nevidljivo I zatvorenih očiju nađem Sebe, Svaki put kad se tražim……


Ispričaću ti legendu o tužnoj sudbini Jednog jastuka… Zatvoren, u mraku ormara, Maštao je o danu kada će naći svoju Srodnu dušu… Glavu, koja nosi njegovu meru, Pa kao staklena cipelica, U bajkama, Bez napora, da utone u njegovu mekoću… A toliko se trudio! Pravio kompromise sa Najtvrdoglavijim Glavama, Trpeo Prazne, Češljao Čupave, Voleo Sebične……


Dok mi spavamo, Naša ljubav je u velikom poslu… Miluje nas mekim prstima, Dok u san ne utonemo, A onda se tiho izvuče, Ne bi li istkala dan, Koji je pred nama… Pušta boje nežnosti U duge da se sklope, Iznad žabokrečine svakodnevice, Kao most za lepše sutra… Srećom rezbari debla vremena, Da sati  traju…


Tišina… Lukavo se šunja prostorijama , Čekajući priliku, kada će, Osvojiti teritoriju dnevne sobe I krunisati sebe za vladara, A savladani mir ponižno baciti na kolena… Navlačeći svoj plašt, Pušta mrak da svetiljke oboji u crno, Zahtevajući od njih da izdaju svetlost I pokore se tami… Razumem ja tu Tišinu… Nekad je čujem kako neutešno…


Vekovno drugovanje sa samoćom Učinilo je da budeš istinski uplašen Kad si se, potpuno nespreman, Sreo sa novim početkom života… Kakvu li sam ti to malu spravu Što pulsira, Spustila na dlan? Ne znaš zašto sam je baš tebi Na čuvanje poverila? Izmislila sam ti zanimanje, Da počneš da veruješ u sebe Čak i onda…


Razume li još neko ove vetrenjače? Dok ponosno stoje i Svetu pokazuju u kom pravcu se sreća nalazi, Pričaju priču o svojoj ličnoj pobuni Protiv života u kalupu… U dobro uvežbanom maršu dalekovoda, Antena i stubova, Namerno su pogrešile korak, Odbijajući da budu kalemljene I vezane žicama… Misleći da ih kažnjavaju, Ostavili su ih, ni…


Uzmi jednom moje oči i njima sebe pogledaj… Da li ti je sad jasno zašto, Kad sam sa tobom, Sumanuto trepćem i gubim vid? Borim se sa svetlošću… Najsjajnija zvezda sišla je sa neba I veliku čast Zemlji učinila, Kad je odlučila da tu i ostane… Sunce, kad zracima svojim Gurne dan u kalup trajanja,…


Svojim morem, Mesec mirno plovi… S’ vremena na vreme, zaustavi se na stanicama Sazvežđa, odakle Zvezde žure u treću smenu… Kao poslednji romantik, Svojoj gospođici Mesečini osvetljava platno, po kom ona neumorno slika senke, toliko žive, da mora da ih veže stopalima za tlo, ne bi li ih sprečila da pobegnu.. Iz nekakvog hira, Samo…


Ćutke ću te voleti, Jer kako da se usudim da Rečima običnog čoveka, Objasnim ti tu silu Što nosi ovo pitomo srce, Pa struji svuda po grudima… Ali, tebi reči nisu ni potrebne… Slušajući moje misli, Jezikom pogleda, Sporazumevaš se sa mojom dušom… Dati ime onome što smo mi, Nemoguće je… Ne možeš ga obuhvatiti…