osvaneš mi tako, nekako osvanu mi pitanja dokle će se razvlačiti taj ukus u ustima, gorko-sladak? da li ću te ikada gledati očima prijatelja i ne želeti, ne vapiti za tvojim zagrljajem? bio je nekada tako lepo mesto na svetu toplo, strastveno, mirno, puno smeha moje. osećam te, naviru mi suze neću ih pustit, dovoljno…


Rekla si: Neću Rekla si: Ne znam Rekla si: Ne trebaš Rekla si… i ćutala posle svega. Otkud sada tvoj povredjeni ego Kad si ti bila ta koja je rekla: Neću Rekla: Ne znam Rekla: Ne trebaš Rekla… i ćutala posle svega.


Privlačenje senzibiliteta po ivici ponora. Igranje i poskakivanje osećaja kao prepumpane lopte. Tvoj osmeh je sjajan. Govori iz JA. Tvoj osmeh mi je neprocenjiv. Na kraju, uvek neko nekome nedostaje, ali srećan si kad možeš biti sam sa sobom.


Kako te tražim u sećanju, na koži, jeziku svake noći dok maj nagoveštava vrelinu leta Morala si da odeš, sada shvatam ali ne i da poneseš sa sobom sve moje, tvoje. Nikako da odustanem, balansa nema glava mi podiže ruku da se u stomak udarim ne bih li izbila s dahom i poslednje čestice onoga…


Bila sam sigurna da me nećeš naterati da ti napišem ovakvu pesmu Tako sam želela da nikada ne poželim da ti napišem ovakvu pesmu I, šta sad radim, dok ti zmajeve u sebi krotiš? Ustajem sa poda, a govorila si mi da me voliš. Nisam želela da ti napišem ovakvu pesmu, Stvarno nisam ali napisala…


kako je teško tebi napisati pesmu mesecima mi pero iz ruku beži ne zato što ti nemam šta reći već zato što mi zilion reči na srcu leži ti si prvakinja, junakinja, šaljivdžija i klovn neko čija omiljena životinja veliki je slon ti sviraš i pišeš, uzbrdo teže dišeš jer Camel je pljuga kao recept…


Stojim ispred vrata tvog malenog stana osluškujem zatvorenih očiju dok držim dah. Smešim se jer znam da misliš da si puna mana i nervozna zbog poljupca, kao prvog dana. Muzika, glasna, koju slušas kad si sama kad sabiraš misli i sređuješ ormane. Mirisi dopiru, spuštam dlan na vrata stana večera za opuštanje, kao sedmog dana….


smešni su pokšaji drugih da nas ukradu da poljube naše usne dok ona druga ne gleda. zabavlja me napor i tuđe želje jecaj iako jasno kažem da ti si prva i jedina. ne prilazite, zašto mislite da je vaša sreća ono što ona druga u naručju drži? to i jeste, od svake sile veća, ali…


Besnimo u tišini, vičemo i sve odlazi u tminu Problemi stežu nam ruke, a tvoje da držim želim. Vidim ti na licu i osećam tu daljinu Koju dani pred nama nameću silom. Odjašite, fino. Nije lako, zanosila sam se suprotnim Ali tačna je priča o medu Voleti nekog u trenucima prelomnim I upravljati i razumom…


Pomislim nekad da ostajem bez daha kad kažeš mi: ” ‘Noć”, ispred mojih vrata. Poslednje što osetim je vrh tvog kažiprsta… …dok puštaš mi ruku, tu, ispred vrata. Moraš da kreneš, a ne mili ti se poći iako znaš da već sutra ćeš doći da opet pričamo dok igramo jamb. Tu, u susednoj sobi, krevet…


Udri! Baš me briga za zube udri! Samo da usne se ljube udri! Slomi šake prste udri! Samo da držim je, bez straha od ljudske vrste. Slep si! A vode te još sleplji slep si! A ne vidiš da možeš da ne budeš slep stopljen sa slepcima sumanutih slika sveta i srca Bolelo bi! Da…


Reči… Pojavljuju se samo kada mi nedostaješ. Samo? Hah, da, ovo tako samoživo zvuči kao da te koristim da preživim dan, a svaki dan bez tebe mi je prazan… Snovi, uzburkani kao morska pena čiji se mehurići razbijaju o kamenje, polude od soli koja se oseća u vazduhu, soli koju bih volela da poljupcima sa…


Milion osmeha nek probudi ti ljubav ispisanu crvenim kaligrafskim perom. Lepota nek ostane i nastavi da sija iskreno i snažno poput zverske želje kojom zarobljavaš. Crpi inspiraciju iz svake zvezdane noći, a ono što snevaš nek ti se pod prstima stvori. srećno…


Dešava ti se nešto novo, bacaš stare ljubavi kao igračke koje su ti dosadile. I ne osvrćeš se, dete, tako jako želiš da zgrabiš je. A ona, ne vidi kako oči ti se cakle od same pomisli da blizu ti je. Sa osmehom, prepoznajem sebe, dok bezglavo trudiš se da zadobiješ je. Poklanja ti osmeh,…


Tada si mi bila pred očima, dok gledala sam nepoznata lica kako hitro prolaze sa kafama u šakama, kao onda kad šetale smo našim gradom, sećaš se? Meseci su se nizali kao crni biseri na nisku očaja Iako mislila sam da dajina pomoći će, i tada si mi bila pred očima, kao onda u parku,…


I vidim nju, kako nepomična na krevetu leži, ubrzano diše, okupana znojem i nosi sve moje dodire, poljupce. I nosi sve moje reči strastvene. I teži Da stopi se sa svetlom prigušenim, crvenim, natera me da na ceo svet zaboravim i dok bore ne dobijem, dok ne ostarim da ljubavlju je celivam pod svetlom krvavim….


Obamrlost tela, nepomičnost duha, teški kapci, a još teža ruka što uzima pero ispovest da piše dok srce se raspada kao ishabana uzda koja ne da ti dalje od blatnjavog puta. Žuljeviti dlanovi puni nerazumnog gneva, prema sebi i meni, mojoj duši što sneva iskonske zagrljaje i izgubljenu polovinu tela. Pusti me! daj mi delić…


Krećemo na put, da upoznam još bolje sa tobom dane, kako sunce sija kada smo kao na svetu same. Nesnosno da li hrčeš i po krevetu se valjaš, priznaćeš, da li hoćeš, da smeješ kad mene sanjaš? Izlazimo iz auta, otvaram gepek, kupiš kofer stvari i stari izlet-paket. Hvataš se za glavu i poznajući tebe…


Zažmuri, oseti me u tvojim rukama sada, u trenutku koji se treptajem meri, poželi me, poželeću te, jer predugo smo na mukama pogrešnih izbora i nepitomih zveri. Oseti u sekundi snagu koju dajem tebi da te čuva od reči proizašlih iz zlobe. Istrpi, oprosti, okreni se sebi i ne ostavljaj mrvice koje boli drobe. Otvori…


Budiš mi želju, talase praviš i pokrećeš ih iz zaboravljenih dubina dok opet u sferu zanosa stavljam tek zakrpljeno srce, da ohrabri me tvojih osecanja silina. Da, ovo je stvarnost. Želim da pijem, upijem, opijem tvoje biće i moje u jedno spojim I odagnam strah, sve čega se bojim, hrabrim srcem i isceljuljucom suzom. Da,…


Daleko si, ti, ti, TI! Snovi me jure dok se užarene zvezde žale jer nismo zajedno! Ne pronalazim prave reči, dani ne žure, iako znaju da vapim da budemo jedno! A kad te stvorim, vidim ti lice i prste osećam po svojoj koži. Ne igraj se, ne troši san od želje građen, Slagala sam javu…


Jeca mi duša od pitanja šta je noć spremala za nas, endemske strasti razbuktale od uzdaha vrelog. Ludost što nam sagradi tavanicu tajnu Eh! A na temelje sna potpuno zaboravi. Neverica mi ne da da na novom listu pišem čitko, anđele pali, oprosti strah mi od samovanja. 17. Feb 2010


Tmina napusti moje kapke kad se Apokaliptična jutra pretvoriše u san Miran, želju svake umorne zveri. Anititeza i negacija svih boli Radost i melem istrošenog mi srca, Amorova kćeri, ljubav ti predajem na štitu zanosa. 16. Feb 2010


Pusti muziku! Prestani da ćutiš, ubijaju me tvoje nečujne reči. Pusti muziku! Osećam, slutim! Sutra dan će odneti sve, bez daha, bez tvojih reči. Pusti muziku! Neka svaki takt prekrije nemirno kucanje unakaženog mi srca! Pusti muziku! Da ne čujes moj plač koji odzvanja stanom, gušim se, grcam! Ne daj mi nadu tim pogledom skote…