beskrajne noći, pustopolja duše u svakom kutu srca, duge prazne suše dolivam skladno kapi ča me kripe vičnosti gladne, te jubavi slipe kroz moje snove, priliva se tinta kako minja boje, svaka šesna finta i mlada još se nemalo začudi jer živit ne zna, kad tilo se budi al’ nisu snovi, sve ča nju izrodi…


Svake noći rika snova pored mene prolazi oči širom zatvorene ali san ne dolazi tiho čekan u tišini da mi srce smiri um al zalud je, nima mira kada ona nije tu… Dugi dani more tilo vitar šumi nemirom dok ja tražin njeno vrilo koje vlada svemirom ono vrilo od jubavi kao more duboko ali…


Gospode moj prisvítli ča mi ‘vu jubav providi njene oci kano zvizde svud mi pute ‘na osvitli… i grij ovi svud me prati cutija se lipo, grubo znamenon sriće i boli svo je njeno srce ludo oplemeni tilo grisno daj da srce mi savlada ove grudi di je tisno srcu koje tilon vlada sve je…


Natmurna neba, uz sjaj plavog mora pod idrom bilim, sartji reska zvuka ja čekan, slušan di se rađa zora očima išćen boje dugina luka   A tilo dršće, sudbon svojon gori svo puca iznutra tud od bisne boli i da se svitu sužnjo svo otvori za mir u duši, svo se ono moli   Isprazno…


Duša ka pero na vitru treperi povr’ svih jada za život se borit da skroz ne potone u ovoj neveri boli i srama ča tilo zna morit… Grube su ruke bez dodira lipog osićaju kako sve trne u njima i forca se gubi od jada in silnog ne znaju već ča znale su stvorit… Živahna…