Ni slutila nisam hodajući stazama izvesnosti, koracima iskusnim od godina zrelih, vešto izbegavajući sve mogućnosti iznenadjenja učmale svakodnevnice da ću zastati baš tu. Po navici, hodajući ivicama bezdana, oprezno, prateći život tek onako, sela na rub ponora, da odmorim stopala umorna od traganja za sobom. Ni slutila nisam,šta me čeka, tu gde se sudaraju smrt…


Suze i znoj kaplju niz lice iskrivljeno u besomučnom traganju za sobom. Ni daška vetra da krila razmahnem, niti udahnem svežinu naziruću u danima što slede, iza besanih noći učmalih u vatri čežnje. Nesanica vergla kroz tamu, umornim mislima talasa, tutnji bol kroz vene. Nada kopni ispijena silnom žudnjom da budeš tu, makar u snu…


Dah u kavezu vreline kroz reč tešku se provlači. Niotkuda svežine da spere letargiju misli. Mutna koprena se navlači medju zidine, zatvara vidike iza žaluzina. Sebi se pod kožu uvlačim. Rijem u magnovenju do spoznaje. U meni je ISTINA ! Najda M.


Misli utkane u tišinu nižu se u mimohodu kroz dušu. Još jedan krug zavrteću, dozvati vetar, zapaliti vatre, sagoreti u pepelu uzaludnih htenja. Sve je iluzija, trošna i magična u nepreglednom beskraju tajnih hodnika ucveljenog srca. Na tamnoj strani mog Sveta, hodam kao balerina, meko i tiho pevušeći melodiju nokturna, željna da ti zavirim u…


Kap po kap žuči, krv i suze. Koktel bola u košmaru nesanice. Vrela noć, bez daška nade, niti oduška duši. Kavez magnovenja. Nalih krčag pun gorčine, da previre kao vino krotko. Blagosiljam ga, istinom osveštavam. Pred oltarom molitvu šapućem, da ne odzvanja u ehu. Moja tuga nek bude samo moja. Svevišnjem za oprost drhtavim glasom…