Leptiriću Šećeriću, dolazim k tebi tamo, da te grlim, da te volim, da poljupce jedno drugom damo. Noći bez tebe se bojim. Ma, samo da me njuškaš, samo da te gnjavim. Uz mene kad se ušuškaš, u tvojim rukama se otkravim. Kad osvit jutra danu kliče, da se oko tebe svijam, da mi usnama trepavice…


Nevidljiv

Od prvog daha neželjen na svetu si sasvim slučajno Sekunde se broje život se gasi i istovremeno rađa Mali, srećan u pesku i blatu ne osećaš hladnoću boli te samo kad padneš i malo se udariš Dok njih boli lažna sreća koju stvaraju radi tebe glumeći mamu i tatu Sada te imaju, tvoje plave oke…


Ulaziš na vrata, prekrasan, u crnom. Ni ne slutiš da liješ svetlost i njome mi zaslepljuješ razum. Upućeni pogled nalik mržnji vezuje me tmurnim lepkom, ogoljujući surovu tamnicu duše. Nepojmljiva sablast obuzima telo, eksplozija osećanja guši, dok srce silinom vatre probija rebra. Iza mog lica besni oluja, bez imalo daha, praznina iznutra zuri u mene….


Stavio je ruke na nju, osetio njeno telo, njen miris. Pogledala ga je i nije imala vremena ni da trepne od šoka kada ju je poljubio. Ljubio ju je sporo i duboko. Taj poljubac je bio oštar kontrast brzim naletima Košave. Mislila je da će eksplodirati. I mogla se zakleti da je u tom trenutku…


Otići i rizikovati da se lice skameni kad vidi željene oči? Dok tvoje ne znaju da li bi zaplakale ili se smejale. Od neizmerne sreće ili od gadne rane? Koja se tog momenta otvara, tupo sakateći celo biće u tebi. Da može, bezobzirno bi pobeglo, ostavljajući smežuranu kožu na podu. Na kome bi tada ljudi…


Iluzije, zablude – zavedu te, zablude i zalude. Osećaj duše sada para jedna od njih, mala. Mogla je da bude velika, ali jednog zrna duše više nema, a uprkos smrti nastavlja da živi. Opet sam je se setila, burne umirujuće bure, umirući u pustinji biva okićena cvećem i zalivena Suzama gasi požar, vlaži pepeo, hrani…


Posveta

Tvojim rečima, a prema mom sećanju, nečije misli, izgovorene – ništa nije tvoje, nije ni moje, nije ničije. Ovi susreti, ovi trenuci, doživljavanje istih, probuđeni osećaji, kokteli koji kolaju telom… Onaj osmeh, onaj pogled, prisutnost – odsutnost, davanje – uzimanje, podeljeno i prećutano… Taj mehur, taj ljupki klupko, satkan od noćnih senki i zveri, plesa…


Znam

Boli iako znam da smo budućnost da si moje sunce za dobro jutro da sam tvoj mesec za laku noć da si moj osmeh za doručak a ja tvoj slatkiš posle jela. Znam da si moja stena, moja gromada tla da sam tvoj cvet koji se uprkos svemu razvio da si moje zidine, a ja…