Od nemosti nemlje, iza nedogleda,gde vodu tišine pije sunca đeramona mirno opet u dušu me gledai ja miran njome u pokoju gledamna usni joj tain – rođen kao ranakajsija što cveta njenim obrazima,sveta pirueta što u ritmu dimada probudi pleše tela zakopana….I plačući za njom, – dok se naga vrti –duša moja opet kao nekad…


Progovori da me ne voliš kad podne poslednje mine i ispije u našem gradu korake u čast života. Mnogo je više u jednoj ugasloj zvezdi istine – nego na čitavoj zemlji reči u ime boga. O ljubi me – svačije proleće u trenu koji već nije ptice kad lenjo preleću nad Julom u neon plamenu!…


Kraj hrastova još crvenih dlanovi se tope, suton pali kroz trepuške oker lampione. Čekali smo na tišinu da peščane stope pod kapcima otežanim izmrvi k’o podne. Ostali smo u mislima obraza još topla, i srasli smo ko lijane u drvenom viru. Kraj nas staze bežale su žedne horizonta, proleće je uzdisalo u tvom mekom krilu….


U koren izvor i ništa bačen jedino tad nem i bez izgleda postojiš. Neshvatnog naručja prostor načet žrtvi nemih suze brojiš bez sna neljubljen se znojiš usnama pevaš što nisu vredne i dalje, iza beskraja, van sebe negde u melodji pastira dalekim rubom spajaš udove sudbom. A svet u promaji međ holovima mlakim gnjecavog daha…


Svakoga mi dana sunce Plavo svane. Ali ja te dane srcem punim dišem. Ja ništa ne ištem, i Ja nemam rane mene Plavo greje i zracima piše da ljubav i danas kako kaže – vredi i da svaka Zora novu nadu pruža; al’ sve to ne vredi, to mi sve ne vredi, jer poljubac jedan…


Zaboravila si crne slogove mudrosti u neko proleće u neko veče što je zjapilo na moguće krvave usne Otuđila si se od istine jednog jutra s divljom muškatlom na obrazu što se hladio u prkos beloj terasi Ali sad si se našla spokojno dok ćutiš daleka od odluke u zagrljaj topli prerušene tuđa od školskih…


Nebitno je Ruke su paučaste od malja A tvrda je dub ustukle samoće. Nebitno je Između dlanova i dalja Samo je nebo što neba hoće Ja već odavno znam Srce je mirno kao oblak sivi Nebitno je Svakom se pokloni dan No neko se živ upokoji A neko i mrtav živi A tebi šta je…


Noćas mi mesec ne šapuće više kroz oblake svetlucave obrise tvoga tela. Kroz mene više ni tvoje ime ne teče niti gori. Ko splav na pučini kog stapaju talasi ka mutnoj daljini ja gledam, i gubim se lako, i nestajem tiho, u svoj svojoj samoći… Noćas sam kao Aprilske bašte pod obroncima smeta. I jako…


I ako mislim moram biti pijan. jer jedino tad razumem istinu a istina je u snu. a San van Istine. I šta sad, tad, pre ili posle? Svejedno. Ponedeljak žvaće Petak, Vikend popije novi Mesec, a Mesec Dukat đavolji, kupi sve naše sne i proda ih za istinu… a istina je u snu. a San…


da,da…kako god I muko, jado, bedo, kapljom paklene vlage kunem te bukovski crnjaski Iliću taj i taj., ‘ba la vas Poezija a noći ISTE a Novembar isti a Sneg isto mrzi a bol, ta bol, ta ”jedinstvena” bol isto greje ledi kolje i smeje……….. Kurvo od Slova reda stiha i Rime, o pogane Oči isprane…


Nemam pravo na pesmu što ćutim U tamnici sopstvenog rođenja. U grlu mi srce što ti slutim – A u noći bez lanaca zebnja. Negujući spomenje na stvarnost Otvaram ti preorane grudi Dušu da ti prevarim na kvarno Da me usniš dok te drugi ljubi. A tvoj osmeh u prstima granja Još talasa zvezde tužno…


imam li pravo s Jadrana ljutog još jednom da kušam juga nesmer što kane u ove mlake cigle pijano zidane da ljubim izmišljen nesvrš obraza jednih što meki plićake mrve majci opravdam podoj tavni skorelom suzom iz vremena davnih i Ocu mom zgorčenu odu da srce i duša smireno odu u lastavičijem poletu iz voljene…


Po prvog se puta ne plašim smrti, al’ strah me priznajem upravo toga, i duše što se u večnosti vrti, i mogućeg suda ljutitog boga. Ja sam navikao na tihosti proste. Dan i veče plaču mi isto, i već sam izgostio stalne mi goste – tugu, bol, i bezdanje čisto. I nije mi vala ni…


Z’ brda, dok gledam, u dalekoj luci grad između gorkih trava, još dečak, držim samoću u ruci k’o kisele maline iza ograda… Učen da samim od pamtiveka dok gledam taj prostor, izdaleka… Još tu, iz majčinih dojki dok puca na obraz neljubljen da ranim koru mleka Ocu bez srca u buduće mastilo zagledanim, i vetar…


Tužno oko tvoje ne poznaje pesme, nepoznate odveć, sve buduće stihe, u damaru reči tihe koje besne – ono čuje samo još ponoći tihe, ono sluša zvono tek rumene zore, tišinama mesec koji zdušno peva, zrake krvi tople, snene dokle gore da ih mije suzom koju tužno leva. Ruke prazne draga još toplije grle. Ledne…


Vi da da naslušao sam se vaših žalopojki svi bili ste dokoni nekom dalekom vičaju što smdreo je na topli već rasparan treger ali još smo tu brojimo gavrane selice što se u srca sele i Neprimetno žvaćemo podne u veče i ljubimo iza čela strahove jer za razliku od vas znali smo Strah je…


U suzi nada vaskrsla od snošaja lažnija i slađa; da smrvi iluzije, inat iz kolevke odhranjen . u noći beloj od plavlja reč Oca – reč Svađa pokoljenje što čezne da se iz straha porađa. . u ulici jednoj sa brojem što odbraja. a put iznad muškatli vruć i stalan istovetno. u kući jednoj bez…


1. pitanja pitanja … soba burlatske krvi zelen dlan titra o pomlačna brezo nebom obezgrla u plavetu plačne sete o stazo glinenog šljunka pod tabanom mrvljenu vična o pitanja, strahu, bojazni o sramu, nemoći, sudbo beztrenu načeća iz kisele hrane Čašo s karminom toplim na dnu dna odgovoru ne doznali pomodri plamu zornog plama bezbolno…


I šta sam ti ono hteo reći ko znojni san zaboravih sve reči i slike mimoznog proleća i žutih sena i mladosti moje pred tobom što kleči o neviđena. O, šta ti beše pevah u mokre ti zore kad vrući vetar napušteno veje kad perle s mimoza u podnevu gore a sunce se ranjeno u…


Dan jenjava kao mašta sazrelih Bajkoviti hlad delfinski gnjuri slepim ulicama Dolaze novi mirisi koji sećaju na posramljen smeh Lako mi je ne mičući da uočim trenutak koji ne prolazi kao gnjilost ljigave gline pod asfaltom ruđenje bakarnih listova i opušaka koji se preobražavaju u leptire S terase u inat samoći grad postoji Laste ne…


  Psino neuhranjena S truležne blagoslovi kapi Dan lep pre zadnje noći S pirom gladi krvna što zjapi Ja ću stojeći doći Ispod tajne, kao nevid, što me napi Jer slutnje sve su, o, prepevane Prećutane tuge sve su I strahovi svi dišu jošte; U avgustnom ugljen granju Ulje sunca kad se kosi S mesecom…


sačekaj da razmislim prašnjave kragne se rašivaju očeva mladost majčina lepota sačekaj da razmislim i ja prolazim ni mene nema ni mene nema više čekaj me dok razmišljam dozvoli mi iz krhke žice dečijeg plača u gromoglasnu oluju u beli grom odrastanja iz senilnog oka plišanog starca u nove krvne bitke ali čekaj čekaj me…


  Hteli ste…… hteli pesme. A Sunce je ljubavi spaslo. Za okom svim se ista šareni prolazna slika. O sunce davno je gaslo u smrti, strasno a najlepša pesma je pesma koju peva tišina… Negde između smeha, detinjeg ruzmarina što zgoret će u žamoru lažno prolazne mase i dalje ta tišina peva, pjana od vina…


Napisaću ti najlepši stih… Plakao sam noćas Strašna istina me sledila A pevao sam u sebi najlepšu pesmu sveta. I bilo me sramota da je prepričam. Napisaću ti … plakao sam noćas plačem i sad A još malo hteli ne hteli ljubićemo Proleće nesvesno ljubeći mladalačke snove. I još malo popiće nas generacije što dišu…