Po prvog se puta ne plašim smrti, al’ strah me priznajem upravo toga, i duše što se u večnosti vrti, i mogućeg suda ljutitog boga. Ja sam navikao na tihosti proste. Dan i veče plaču mi isto, i već sam izgostio stalne mi goste – tugu, bol, i bezdanje čisto. I nije mi vala ni…


Z’ brda, dok gledam, u dalekoj luci grad između gorkih trava, još dečak, držim samoću u ruci k’o kisele maline iza ograda… Učen da samim od pamtiveka dok gledam taj prostor, izdaleka… Još tu, iz majčinih dojki dok puca na obraz neljubljen da ranim koru mleka Ocu bez srca u buduće mastilo zagledanim, i vetar…


Tužno oko tvoje ne poznaje pesme, nepoznate odveć, sve buduće stihe, u damaru reči tihe koje besne – ono čuje samo još ponoći tihe, ono sluša zvono tek rumene zore, tišinama mesec koji zdušno peva, zrake krvi tople, snene dokle gore da ih mije suzom koju tužno leva. Ruke prazne draga još toplije grle. Ledne…


Vi da da naslušao sam se vaših žalopojki svi bili ste dokoni nekom dalekom vičaju što smdreo je na topli već rasparan treger ali još smo tu brojimo gavrane selice što se u srca sele i Neprimetno žvaćemo podne u veče i ljubimo iza čela strahove jer za razliku od vas znali smo Strah je…


U suzi nada vaskrsla od snošaja lažnija i slađa; da smrvi iluzije, inat iz kolevke odhranjen . u noći beloj od plavlja reč Oca – reč Svađa pokoljenje što čezne da se iz straha porađa. . u ulici jednoj sa brojem što odbraja. a put iznad muškatli vruć i stalan istovetno. u kući jednoj bez…


1. pitanja pitanja … soba burlatske krvi zelen dlan titra o pomlačna brezo nebom obezgrla u plavetu plačne sete o stazo glinenog šljunka pod tabanom mrvljenu vična o pitanja, strahu, bojazni o sramu, nemoći, sudbo beztrenu načeća iz kisele hrane Čašo s karminom toplim na dnu dna odgovoru ne doznali pomodri plamu zornog plama bezbolno…


I šta sam ti ono hteo reći ko znojni san zaboravih sve reči i slike mimoznog proleća i žutih sena i mladosti moje pred tobom što kleči o neviđena. O, šta ti beše pevah u mokre ti zore kad vrući vetar napušteno veje kad perle s mimoza u podnevu gore a sunce se ranjeno u…


Dan jenjava kao mašta sazrelih Bajkoviti hlad delfinski gnjuri slepim ulicama Dolaze novi mirisi koji sećaju na posramljen smeh Lako mi je ne mičući da uočim trenutak koji ne prolazi kao gnjilost ljigave gline pod asfaltom ruđenje bakarnih listova i opušaka koji se preobražavaju u leptire S terase u inat samoći grad postoji Laste ne…


  Psino neuhranjena S truležne blagoslovi kapi Dan lep pre zadnje noći S pirom gladi krvna što zjapi Ja ću stojeći doći Ispod tajne, kao nevid, što me napi Jer slutnje sve su, o, prepevane Prećutane tuge sve su I strahovi svi dišu jošte; U avgustnom ugljen granju Ulje sunca kad se kosi S mesecom…


sačekaj da razmislim prašnjave kragne se rašivaju očeva mladost majčina lepota sačekaj da razmislim i ja prolazim ni mene nema ni mene nema više čekaj me dok razmišljam dozvoli mi iz krhke žice dečijeg plača u gromoglasnu oluju u beli grom odrastanja iz senilnog oka plišanog starca u nove krvne bitke ali čekaj čekaj me…


  Hteli ste…… hteli pesme. A Sunce je ljubavi spaslo. Za okom svim se ista šareni prolazna slika. O sunce davno je gaslo u smrti, strasno a najlepša pesma je pesma koju peva tišina… Negde između smeha, detinjeg ruzmarina što zgoret će u žamoru lažno prolazne mase i dalje ta tišina peva, pjana od vina…


Napisaću ti najlepši stih… Plakao sam noćas Strašna istina me sledila A pevao sam u sebi najlepšu pesmu sveta. I bilo me sramota da je prepričam. Napisaću ti … plakao sam noćas plačem i sad A još malo hteli ne hteli ljubićemo Proleće nesvesno ljubeći mladalačke snove. I još malo popiće nas generacije što dišu…