Kazaljke su noći obrazima čujne,u potajnoj želji njima liju sati, u potajnoj želji neke davne bludnje: oprosti, ja idem, moja draga mati. O umorno lice, crkva tobom, groblje! To pepeli ljubav gde prazni mi dom van vetrova plamti, i k’o crno zoblje pleše, nigde ploda, samo dalek grom. A procvaće gorke iz zabrana dunje vetrom…