Nek mi se u lice smeju dok hodam kroz njivove poglede, Kroz te zalutale robove, koji pre smrti neće spoznati slobodu. Jer ja sam poput vetra, on ne haje za nade, za tugu, za ljubav i strahove, On je slobodan, on miriše na zoru. Ja sam vetar, bez tebe ili sa tobom, ne osvrćem se…


Ožiljak Dal slučajno ili ne ja noćas rašiću rane, iz grudi neka mi kaneš da zaboliš me kao i pre. Jer ti neverna ženo i takva vreme si srcem što spava, i dugo me nije već takla iz grudi krvava rana. I znaj to večita tugo kad slomiš ljubavi let, koreni ostaju dugo i ako…


Delimo miris Jeseni rane u našoj skovanoj ljubavnoj škrinji dlanova praznih sanjamo sever, kako nas bišti skriven od mraka poljubac kao besnilu melem, utkan u noći do zore da živi istapaš vrelo, topi se krevet, pečat na vratu, potpis bez daha! I kad sam kao balavac prljav, skidao pogledom haljine tanke i kad sam sanjiv…


  Dok život se vaja pred očima mojim, život koji sam nekada znao kao belilo hartije na kojem pišem najlepšu bajku, pred skorelim licem mi nehajno gori, u sumraku Proleća, nevino, mlado. Razmišljam o nama, u  plavičastom horizontu  boje šljiva, slike se protežu kao rukavi umornog sunca, dremljivog zraka limuna boje, što tiho ko seta…


Van ovoga živeću vremena van njegovih okova, granica, u bajci prepunoj stranica starih i prašnjavih knjiga. Jer dušom svih mojih pesama uvek si poslednja stanica, i dalje ne idem nikada – dalje su ponor i tmina. A hteo sam tragove tvoje  da izgubiš zavek u meni, ko vodopad beli u mreni da okom mi razlivaš…


U krpljenom mom kaputu, tkanom tugom mirno snim. I sve misli setne trujem vinom bola prokislim. Pogled skoren kroz pramene svoda daljeg i od nade, nazire sve bitke pale u ljubavi što me krade. I svirepost je utkana u sva gusta šumska granja nedaleko zaplesana tihim vetrom oko grada. Fijuk strepnje kroz dlan zraka, neku…


Ja sam svaka moja pesma istočena, isceđena iz oranih bolom grudi. Suzom svaka nakvašena, da procveta iz pepela sagorelih želja, snova, urni punih mrtvih žudnji. Svaka strofa koju pišem, iz grudi mi grmi puca- svaki uzdah koji puštam, poslednji je možda uzdah. I dok pesma najbolnija izranja iz praznog srca- molim boga da me uzme,…


Pokriva me noćas uspomena ljuta ljubavi daleke, želja što je sniva, i obrgljen telom samoće što guta opija me grešnog neverica silna. To je jecaj znani srcu koje grca sećanje na skoru ljubav izgubljenu, osedela Jesen kraj poznatog druma još stope joj krije gde umorne venu. To su oni treni kad te miris seti –…


Putniče vetre, stani za tren udahni poljem rascvetan dren, on divlji crven kaldrmu šara što se u sumrak daleki spaja. Putniče vetre, Jesenji kmete viteže neba lagano hodi, tvoje su perle jata što lete stope ti verne večnoj slobodi. Putniče vetre, ruke raširi pomiluj mlake uzdahe noći, neka se nebo žareno smiri mesec nek mladi…


  Nemoj i ti čitaoče biti samo mrtvo ime na papiru neke pesme što je prate slave silne, nas pesnike ljubav stiha tek ponekad nebom vine i na kratko nam procveta duša tavna sa visine. Naša davno iz praznine nedogledne duša pala svoje sudbe dok dišemo, tiho opet u njih kopni, snove naše prodajemo, istapamo…


  Često slike iz mladosti pred očima starim blešte te na vetru tom mustangu ja zajašem svu slobodu što bez srama nasmejana sa zvezdama tiho pleše i potrčim nebesima kao svome dragom rodu. Ja tad viđam naše oči u tom svodu bez granica naše usne nasmejane i zagrljaj iskren topli, al još česće suze viđam…


  Noćas pišem ovu pesmu, za sve duše ostavljene kao palme nemivene sa obala mora žedne, vama kojim zelen gora u zenici večno sija dok kročite pustarama bez cvetova i rastinja. Prolaznici ovom zemljom okovani u strahove, dok vam srcem nemir klija željan žari belog zraka, vi nemušti saputnici što vas bezdan tuge zove da…


Ne miluj joj noćaš Aprilski meseče menama plavetnim obraze od svile, uronjen i čutljiv u prohladno veče tek progledo mlako od minule zime. Nek joj kosu plete moj umorni uzdah svih južnih balada prolećnoga vetra, nek joj u samoći sve jecaje gužva taj odjek tišine ispod belog nedra Nek joj usne ljubi treptaj od kandila…


Hodam u dolini zaspaloj u duši Uspomena gnjilih miris nemo kruži, O’ što li smo snili ljubav da nam združi Taj otkucaj mili što sad srcem guši. Jer kroz doli berem tugu kao voće Da pronađem melem što mi srce hoće, Glad Ljubavi perem suzom koja pođe Jer slabe su želje u telu samoće. I…


Ne pitaj me zašto volim sumrak ćutljiv, treptaj neba što ko’ Jadran valom plime tiho vene modre boje; Jer i ja se poput njega ko’ strašena puškom zeba, od strahova i svih zebnja povlačim u krošnje svoje. Ne pitaj me što razumem Jesen tihu sa bagrenja kad joj suze kapi bronze niz oluke liju gradom; jer…


  Plašim se svog srca zaspalog u tebi plašim se da strasti stare ne razbudim, jer ja sam u tebi zavoleo sebe i svoju lepotu još sebično ljubim. Plašim se da imam još ljubavi dati široko je nebo samo za dve ptice, i bezbroj je jata u koja još želim uplesti sve moje požude i…