Šta…

Šta nam još može dodirnuti srca, duše što morem bez obala plove, odsanjali već smo najređe snove budi nas sačma slobode što puca,… i grca, i grca, čežnja u nama za drhtajem obraza usna nas zove, za očima znanim, mekošću dlana tišine sa nama ljubavi love… Šta nam još može zasjati pogled, oči što breste…


Otiš’o je rano, pričaće ti ljudi, ni pola života, ni ljubavi pola ne doživi, žalno, no bio je ludi sanjar i poeta, pun srdzbe i bola. Mogao je volet’ još beskrajno puta, i mnoge još žene učiniti srećnim, mogao je štošta, no glava mu luda izabrala tamu, san zemljani, večni. Pričaće ti ljudi, no ti…


Povorka

Mi smo tamnice, neustrašive, niz čije rešetke neizbež kaplje. O da možemo rastopiti katance vrelim suzama pa na uzdama, od vetra, u miru malina izdaleka dokučiti zatone gde smrt čeka da nas pošalje još dalje… Uzglavlje je mirno. Noć, kao more prepuno ćutnje mrtvih plejada. Razrogačena pod njim lica prestara i mlada traže pute od…


Minuti

  Vetar ljulja drveće boje žada, srce mi strada, iza ograda, stvari su komplikovane i tajne. Nebom se talože ispijena vina, pogleda silna zagledani smo u te bezlične oblake, oči su nam žalne; Reč je o ljubavi….O talasima hladnim i vrelim. O pokušajima da izvajamo tu bistu od dima, da ukrotimo vetar što ljulja drveće…


Zavoli me

Zavoli me draga, pre svršetka sveta, pre nego li zadnja lasta jugu ode, ja ću ispit tvoja kolena i noge — kao ratar žedni vodu u sred leta; Zavoli me mila, srmom veži moje ruke i korake, bez tvoje topline što u muku noći ka smrti me vode, u crnilo rake, nove domovine. Jer potmula…


U šarenom dvorištu sadašnjost vri, meša miris ruža i roštilja u sutonska pregnuća nad kupolama vila pod kojim lice budno sni…. Baštom ucvetalom, drhtavog pruća, u strahu od umirućeg avgusta, i skore zime, čezneš za nedeljama prolećnim i šapatom kažeš sramnim: pronađi me… Ako te upijani daljina prosuta sa kalemgdana, dalj utabana između Zagreba i…


Daleko

Ja, i srce, na staklenom stolu, ptice našeg neba, u tuđem gradu… Objasni mi vetar osmeha u parku priviđenja — parku bez života, inicijale ljubavi na mokrom stablu…. I ovo podne što mrvi vrele kosti iza horizonta u mene uranja bele albume prošlosti i kao plavetni sutoni Aprila što se liju iz zenice svoda neprimetno,…


Put

Pod nedohvatnom vatrom života u nemosti vlada tišina, statira tužna čežnja za ljubavlju, – krvno je platno. S’ obrvama u hladnom vetru koji nas trezni od budnosti vina, – gde smo se to uputili pitam, u času nepovratnom? Ja mamim ledne daljine – jer slično sličnom strepi, a stvarnost mi nedovična pred praznim očima gori…….


Ja sam voleo jednom, kažu iskrene ljubavi vatru sopstveni plamen gasi… A posle, ostaju sati u senama naše žali, i strela iz crvenog neba koja nas doveka maši. Ja sam voleo jednom, al umreh bezbroj puta. Jer vaskrsla moja duša dlan prazni je zanet ka tebi. U beskraju gde svako luta i slobodan nemo leti,…


Ne odsanjah ljubav, kratak beše vek, čekavši ti usne k’o kriške taina da mi srcem sleti taj poljubac mek – i grudi razgori kao vatra silna. Žali mi se roje, uzdasi su blagi…. – o dokle ću, dokle, o tebi da snevam?, jer mene već gone najbliži i dragi od srca, od sveta, u kome…


Uton

Ranjeno se nebo niz jabanu satra, Iz nje piri jasna tišina, ja slutim U tom danu mladom kog umiva vatra Tebe, kako plešeš sa plamenom ljutim. Ne, to nije privid, nit žeđ srca sama, Kom pod senom grada zora suze svetli, To je crno sunce, to je moja tama, Dok po Kedru starom smolu žara lepi….


Mi, deca, musave jeseni i mlake, sa rolkama crnim kao nadgrobne svrake, samo smo trčali i spokojno goreli u prolećne oblake; Ni slutili nismo u sutonu bronze šta nas čeka ni izdaleka to vreme što tinja i nemo nas greje k’o almanah stari u rumenim oblacima odlazećih barki. Sad jasno vidim sa trema, pred kojim…


Kapije cimbale oluje, šapati sa gorkih listova; Jesi li ti glas devojčica iz detinjstva, iz škole, u stidnom cvrkutu ptica? A Hramovi sebično ćute, – hrpa mermera i bista, migma mašte i svetilišta, za odrasle večna obdaništa, za mene u belilu – ništa… … prepoznajem ova lica, na stanici, u parku, duž ulica, sa šarenih…


Te plamene sveze između nas, taj plavi ponoći bešumni čas tišinom koji nas nemilo krije, ljubav se zove, il’ ipak nije? To ognjište duše nevidljive, međ ramenjem lakšim od cvetova zove što nam iz pogleda prolećem maše i srca čaše borovim medom puni dok lije, dal’ ljubav se zove, il’ ipak nije?… Ja želim, mila,…


Mašu mi topole, i šumeći mame moje stope gladne, purpur breze plešu. Jesen je i srce stare vatre krešu mirisom korenja iz mlačanske tame. Kao rosni rupci protežu se bašte opore su njive, i bezdan ih steže. Puštam korak laki k’o alasi mreže – kao paladini bolesni od mašte; Draževac u jesen… vaskrsla je duša,…


Vap

Želim u svodu nad mrtvim morem kad crveni mesec prošapta krv i sutone zajaše ranjeni ždral da slobodan šetam, u suton žut. Od tvojih očiju što tople me prate tamo gde kopni rodni nam grad, da zauvek zgorim od sopstvene vatre k’o mleko dana, u crni dalj. O, zlodusi moji, iz dečije mašte, čije sam…


Poslednji put predamnom je more svetluca bezbroj budućih dana, o ruke mi pune krvavih rana opraću slanim zenama zore; Vetru ću licem srušiti galop, i poslednji put, u hladnoj dalji, s’ perom u ruci duše ću rado podići jedra večitoj žali … Okrenuti neću nikad’ se više, zamnom su palme listova suvih, obale plave u…


Opora

Zažmurim, i vidim, oporu u vrtu mladosti i čujem kako po laticama i lišću vreme odlazi, zauvek. Zažmurim, i osetim, hrapine tvojih usana i dečiju žeđ u njima… Sanjaš li kako se jurimo poljima, visokim, ogrnuti samo osmesima… Spavaj, ma gde bila. Prelaziću uzdasima po noćnim dirkama što utkane sjaje. To naše su balade samoće…


Evo sada

Evo sada, dok lutam sam poljima poslebojnim miran sam, najzad, nasmejan sa svojim porazom; Samoća u meni oseća potrebu da ti se ispovedim, raskujem okove srca skovane tvojim odlaskom. Samoća je voljna, nek joj reči daju uho koje zove ili pesmi ovoj suzni pogled da joj bude lakše; Jer posle odlaska tvoga skupiti mora sve…


Zavičaj

Naš park podseća na crno beli film, i ulice beskraj crkveno je tih. Zavičaj, k’o pašnjak, u oblaku visa na lešine smrdi davno palih kiša… I krik vrana stiša te tišine pir, što iz moga oka uzaludnost seje; Ta prokleta slika, siva, i njen vir, utapa sve glase i osmehe u sebe…


Nestajem

Urne jesenje posute ulicom pod smetom novorođene zime vape, žedno, za krilatim osmehom naših šetnji, za licima od gline svajanim u jedno. Pronađi me. Kao što severac ehom iste grane upijani, pronađi me jer nisam srećan dok me vreme bez tebe kao siroče ulicom mimoilazi. I nestaju minuti trotoarima belog’ grada, cigare i vatra sunca…


Novo sutra

Noćas je mesec očima stran, kao pesak Kabula, čudno je mlak, I okolo dremljivog pastira, sede kose, julske bele ruže u inat suzama postojne ruke mi nazeble samoćom odnose u neki poznati nepovrat…. A šta ću bez srca, i duše pokorne, u tajgama nerođenog jutra; dok razboj crni čeka na šapate: volim te da tkalja…