Bila je… Mirna,tiha i fina… Sletila je s oštrih visina… Do naših krivina… Bez pogleda na sutra… Bez sjećanja na mrkla jutra… Isplači se… Iza kamena il drveta… Gdje ljudi ne hode… Svojim grubim koracima… Izjadaj se… Nek riječi odu van ovog svijeta… Nek ih poštovana bića tamo vode… Tamo,onim tajnim znacima… I prospi po…


Divan je ovo svijet… Prašina koja pada… Nije vidljiva na nama… Divan je ovo svijet… Kad umire zadnja nada… Nada,koja je uvijek sama… Divan je ovo svijet… Kad nam srca kucaju… A oči blistave i krupne… Od želja nemilih… Divan je ovo svijet… Kad na sve strane lupaju… Bubnjevi i violine… Muzičara raznih… Divan je…


Plaše me… Svojim strahovima ružnim… Žele da i ja budem karika… U tim pričama tužnim… Plaše me… Kako se sve gubi… I da neću biti od onih… Koji svoju sreću ljubi… Plaše me… Kako zima sve duže traje… I da ću ja zajedno s njima… Čekati na sunce,kog nedostaje… Plaše me… Da svijet polahko tone……


Mogu ti biti sat… Kog ćeš okačit o vrat… Svaki put kad ti vremena ponestane… Sat će ti reći,da kucati neće da prestane… Mogu ti biti… Kišobran po potrebi… Kiše će nekad liti… Kišobran se često izgubi… Mogu ti biti šal… Jedva primjetan na tvom vratu… Tako sitan i mal… Kao zrno pšenice u ratu……


Tako tužno… Da mora biti nužno… Uspjeh i sreću tražiti… A na umu ne imati… Pa ja se ne mogu radovati… Niti dugo smiren ostati… Jer smrtnost ova me tjera… Da mi bude jaka vjera… Ovaj svijet je poput ispita… U njemu se sreća uči… Da bi se mogla živjeti… U potpunost drugog svijeta… A…


U inat… Vlastitim težnjama… Budit ću se rano… I kad ti budeš nježna… Već će sve biti kasno… U inat… Visokim odajama… Budim se rano… I kad u oblacima… Vidi se nebo slano… U inat… Udobnostima… Koje me okružuju… Pažnju poklanjam… I onima,koji je ne zaslužuju… U inat… Naučnicima… Što sa znanjem mjere… Samo ono…


Znaš li da ima ljudi… Zbog kojih se zora budi… Zora,koja mirise nosi… Zora,koja od tih ljudi prosi… Znaš li da ima mora… Koja se pune vjetrom… I kad si u blizini gora… Ti se osjećaš sretnom… Znaš li da ima očiju… Koje gledaju svijetlo noćiju… I ne prestaju da danju blistaju… Te oči,u pogledu…


I kad u nama… Proljeće bola procvate… Donoseći miris… Teških grešaka… Tad će nas za ruku uzeti… Djeca puna smiješaka… I kad na kućnom pragu… Ugledamo svoje sramote… Prostrte na kartonskoj kutiji… I tad ćeš ti o živote… Izgorijeti u toj stihiji… Ne vodim više… Rat protiv tebe… Mada sam ga uvijek gasio… Al ne…


Bila si… Baš onakva… Kakvu sam želio… Postala si… Baš bliska… Ona,koju sam ludo volio… I ja sam… Baš onakav bio… Kakav sam htio… I ja sam… Želju jedinu dobio… Snove ispunio… I ja sam postao… Baš ono… Što nisam smio… Žudim… Al ljubav ne hranim… Želim… Al nikako da ostvarim… Od jedne želje jedine……


Rekao je: “Nadam se da nikad nećeš zamijeniti stvarnost za snove!” A ona je upitala: “Šta je za tebe stvarnost a šta su snovi?” On odgovori: Stvarnost je ljubav,a mržnja je san, svaki put kad osvaneš,tvoje srce voli,sve one boli, koje si sanjala,i sve one stvarnosti koje si imala!”


Poljulja se u srcu… Svakog trena… Emocija praznih… I stidim se tad sebe… Što te prije ne kaznih… Poljulja se u duši… U svakom momentu… Hiljade želja pustih… I bolje da mi jezik odsječe… Nego što ti te riječi izustih… Poljulja se u očima… More ljudi što hodi… I ne znajući kuda… Ti si bila…


Zašto voliš,kad nikad neće tvoja biti…? Zašto ćutiš,zar se ne želiš braniti…? Šta to tebe muči,pa izgledaš usamljeno…? Zar je tako rano,tvoje srce slomljeno…? Kako sad vidiš svijet…?   Volim,jer ne želim srce izdati…! Ćutim,kako bi je još više mogao voljeti…! Muči me pomisao,da će se i ona osjećati izgubljeno…! Srce se lomi samo,ako je…


Ima li nešto ljepše… Od pogleda duše… Koji zastane… Sa srcem nemirnim… U istom parku… Ljubavnog mirisa… Bijah mi tijelo mekše… Bilo mi je i puno lakše… Kad se svaka crta pokrene… Ja te osijetim… Kao moju ljubav jaku… Bez predrasuda… Hodao sam… Stazama sreće… Misleći kako ona… Nikad proći neće… Hodam stazama tuge… I…


Znaš li ti ko je bijela dama…? To je ona žena sama… Čija je čak i sijena… Tako usamljena… Znaš li njenu priču možda…? Voljela je jednom… Ne tako davno… Snagom svom… Slatko i predano… Slušala je otkucaje srca… Koje sad od boli puca… Eto,zbog te ljubavi… Ona ljepotu zaboravi… Izgled joj oduševljava… Sve posmatrače……


Prolazilo je vrijeme… Prolazio je i on… Tiho… Jedva primjetno… U zadnje časove… Osjećao se sretno… Krio je… Umjetnički spretno… Emocije… Kao i drugi… On je uvijek bio… Odan tugi… Mama… Kad porastem… Biću doktor… Znaš li zbog čega…? Doktori majko… Pomažu ljudima… Živote im spašavaju… Žive u čudima… Nemoj misliti sine… Da sve visine… Baš…


Prolaze godine,ljubav sve jača je… Na stare uspomene vraća me… Nižu se dani kao biseri… Sve osim srca ostari… Nikad ne zaboravi draga… Svaki miris našeg traga… Ljubav koja je blistala… Dušu,koja je svijetlo nosila… Kad na kočijama… Usred aleja lipa i bagrema… Ti osjetiš neki iskonski osjećaj… Znaj,to je onaj doživljaj… Kad sve u…


Ponekad,kad duša odluta… I oči je prate… I kad su svi sretni… A tvoje grudi žele da shvate… Tad… Naći ćeš izvor mira… Osjetit ono što srce dira… Pusti ga neka bira… Ponekad,kad sve utihne… I kad te tako mala riječ dodirne… Sjeti se svojih težnji… I svih pogrešnih čežnji… Prigrli svoje snove… I onaj glas koji…


Ako bi… U noćnim treptajima… Po neki uzdah… Uhvatila il udahla… Kao što nekada… U proljetnim danima… Živiš jutro… Kao da je samo tvoje… Onda bi pomislio… Još jednom… Milo moje… Da si dotakla… Vrhove ljubavi naše… Kao što si nježnim usnama… Dodirnula vrh čaše… I opila se vrlinama… Koje u njoj bijaše… Stavim ponekad……


Noćas sam ti bijeli leptir… Što kroz ovaj mali svemir… Traži svijetlo dana… Noćas sam ti… Šaren kao ptica… Daleko od svih insana… Noćas sam ti… Ukraden od mjeseca… Koji jako sija… Noćas sam ti… Pjesnik dubokih tuga… I svaka od njih mi prija… Noćas sam ti… Zvijezda što se ruši… Kao kule sultana… Noćas…