Skica

Скица за ову слику настала је сасвим случајно, незвано, у ”тешком трену”, док сам, наслоњен на сјену у дрвореду од три џипа и једне липе, с два телефона и нервозом приде, чекао и чекао из шопинга жену.   Фрагменти, набацани редом у покушају: Брзи поглед лако игнорише црну траку тротоара, линија свјетлости дебља и расте…


Пишем о дуговјеком лептиру, живим од лажи кратконогих у дуговима нераздуженим Држим орла за реп и жену за ријеч. А руке одријешене и шупља глава не боли. Пишем о бесмислу добро скројених планова, градим степенице за силазак на камен. Моје куле свјетиље остале без острва, море превелико за један корак. Има ли кога да зна…


  Од искона истом стазом блудим сува грла и празна стомака, ријеч изанђалу времену нудим кратког даха и кратка корака.   Туђом се душом небу клањам маскиран само именом дана, себе бившег иштем – сјенке сањам од колијевке до бездана.   Рукама жедним спокоја молитве нижем равнодушно, без трага љубави, без гласа, мисао о тиху…


    Није крива рука што дрхти нити октобар због кише, кривца нема што стихови немају дан, није крива тајна што моје име носи али кривица живи и јесен ми је.   Тренутно се подучавам код Кастанеде и спремам за сељење душе подижем кредит код Лотобанке да платим надине синове да мрамор у темељима руше….


1989-e

  How are you to night, учитељице? Преведи ми румен осмијеха испод далеких очију снених, дјевојчице. Протумачи ђаку вршњаку ово лондонско вече без звијезда, с мирисом гријеха и с мостом, што без ријеке у магли тече. Хоћемо ли, заједно, у ноћ сарајевску? Хтједох Ти рећи, баш ту, на мосту загрљаја, да Илиџу волим због Тебе,…


( војничка) Паучином премережени ликови сливају се низ огледала од опалог лишћа, наквашени јутарњом росом кораци тешки звоне ивичњацима.   Зидови од чежње натрули, шкрипе, од заласка до заласка ништа у оку не остаје, свјетлост клизи кроз згрчене прсте.   Све траје само док се именом зове, све што име носи не оставља траг.  …


  Мисао – наврх пера незнан чека, слутње – страхом преливене маме издалека. Пијане зоре свићу на развођу смрти и бијеса, дан се подмукло дави на рукама бијеса. Моје очи – утонуле мртве у сунчаном луку, моје руке – одар нашле на каменом јастуку 1984  


Kraj

Мириси откровења извјетрили из узаврелог загрљаја жеље и заласка, јасна нам свака хипотеза о пролазности.   Ничег новог у поразу, тјешимо се резервом равнодушности.   Спутавамо се у мрежу од великих ријечи и кратких мисли, и у њима жудњом руке даривамо.   Гледамо се кроз двоструку душу крвавим и жедним погледима, и у њима ватром…


  КАД…   Кад све ово прође и осјетим лажни мир, кад ме помама мимоиђе и останем сам, можда ћу открити ријеч истине или тајне.   Све је превара: и у мени и у свитању. Очи лажу памет, све је чист рачун, све је позорница- Сунце маске огријава.   Кад вријеме недоумице избрише и принципе…


Биле су твоје снене очи и ситне очи радозналих зрикаваца, и тихи лелек поваљане траве. Било нам је небо најплавије и умјесто узглавља теби моја рука, а мени твоја, и имали смо по сламку међу уснама уздрхталим од чежње- можда нам је и љубав била. (поток се ваљао од смијеха прислушкујући лажи, којима се обилато…


У собичку с погледом на маглу и зиму бившу, поново бдијем, сан ми се не да, ноћ ме неће, других нема, од својих се очију кријем. И пишем, и, из навике ваљда, тражећи цигарету, оловком водим душу кроз несаницу. Гледам зидове голе како се башкаре у мом хладном изнајмљеном кревету.   На радију неко свира…


НЕ ДАЈ СЕ ЛИНИЈО СВЈЕТЛОСТИ НЕ ДАЈ  ТАЧКУ НА СЕБЕ НЕ ДАЈ СЕ ОБНОВЉЕНОМ КРУГУ ЗЛОБЕ И КОНЦЕНТРИЧНИМ КРУГОВИМА МРАКА НЕ ДАЈ ДА ОАЗА ОСМИЈЕХА ПОКЛЕКНЕ ПРЕД УСКОВИТЛАНИМ ДИНАМА ПРОСТОТЕ НЕ ДАЈ РУКУ ПОХОТНОМ ДАНАС НИ ПРИМИТИВИЗМУ СЈУТРАШЊЕГ СВАНУЋА ИЗАЂИ ЗАПРЕТАНА ИЗ СНА ЧЕДНОСТИ МРВО ПРКОСА ИЗАЂИ И БУДИ ХИПЕРБОЛА У МАТЕМАТИЧКОМ СВИЈЕТУ ЉУБАВИ 1994.