Let

Zapitah se: Šta tražiš na mom vratu? Kakvim sve sad koloritima uništavaš spokojstvo mog sivila?   Zamahnuvši krilom osetila sam neverovatnu lakoću. “Mogla bih sada zbaciti sa sebe tvoje prljave ruke”, pomislih, ali ostadoh nepomična i bela kao sneg.   Korak me je deli od zadovoljstva, dva koraka od propadanja. Izabrala sam duži put.


Tvoja ruka ne dodiruje moju i pore moje kože ostaju prazne bez tvojih noktiju. A oči ne čuju, i uši ne vide, i zemlja ne ječi pod našim nogama dok prolazimo. Koraci su nam različiti. Ti si uvek negde ispred i uvek ostavljaš za sobom ostatke svog slobodnog vremena da ih ja pokupim. Pa kao…