Film naših života je projekcija neverovatnog. Ne moram puno da razmišljam, i da se sećam, pa sva su sećanja već tu. A ne bih rekao da smo ikada zajedno prelazili preko naše reke u mome kraju ovim mostovima. Odavno sagradjenim i odavno nepoznatim za nas. Ja na jednu, a ti na drugu stranu. I obratno…


Ne znam to mila, Stalno te sanjam I opet želim, Svim srcem celim, Da ponovo dodjem K’o stari znanac, K’o voljeno biće, Tamo, sa tobom, U naše gnezdo, U svet snova i jave, Od juče za sutra, U naš Tuškanac.           (Bgd, 29.05.2018) /Foto: S.K.  


Možda samo sanjam, možda i ne živim, moguće da spavam sve lepote tvoje u ramu svevečnom te ljubavi moje. Najdraža plavetna lepotice moja čuvaj me k’o juče, danas ili sutra, i protekle godine, večeri il’ jutra neka budu sa mnom, il’ bez mene tvoja. Možda samo sanjam, moj najmili cvete, na mesecu snivam protekle susrete…


Ponekad pitam gde su nestali tragovi nekada šetanja naših jer uvek i sada kao i tada smeh svetli staze gde mi smo bili, onako prijatni, onako mili, duša iskreno prenasmejanih od prijateljstva predugo dugih … I praznim rukama grlim te sada i prizivam opet, kao i tada, iskrene reči, a ljubav željena, najpoglede snijem, a…


Upiti neznani nestali tada, nisam ja onda, nisam ni sada, pa nosim terete naše prošlosti, ne znam, ne umem, saznanja nemam, umorno listam slike radosti i probam da ćutim, ne mogu da pitam, gde su lepote onih dolina, skriveni mirisi poljskoga cveća, da li nas čekaju blizine daljina tamo da vesele opet nas nose, tamo,…


One livade mirisnih trava iz prošlosti vratile ponovo sreću i cvrkutom života iz zaborava kroz zrake sunca u nežne snove radosno pozvale dolaske ove iz mojih snova i jave moje da vratim se tamo na poznate pute, na iste livade mirisnih trava, bez ikada, bez nekada, zaborava. I zato želim, sa tobom hoću, povratke naše…


Hoću da ponovo odem na livade one moga detinjstva gde putevi dugi bliski su bili tamo smo srećno zajedno snili bez osama, bez onih težina, boli, gde budan sanjam i sanjiv te volim, na livade one ti mene vrati da spavam i snijem te mirise sreće na tepihu trave zelenih vlati. Hoću ponovo da odemo…


Mislim i ne znam, ne umem da kažem, “Volim te” – to nije pravo, ne mogu da lažem, jer nije to hvala za tebe mila, to nije za više nego si bila, a mene iz tuga sasvim izvukla i vratila suncu, povratila tebi; sve davno poznato u novo isplela milošću svojom, ljubavlju vernom, od mene…


Toliko ljubavi, nežne topline, toliko pažnje i razumevanja, koliko to umeš neznanom snagom sebe i glasa svoga iz duše preneti, da na trenutak pomislim da nisi stvarna…   Samo sam nekad u bajkama čitao o princezama dobrote ali iz snova… I nikada nisam, ni kao dečak, poverovao u bajke, ili u sve to, a ni…


Šaljem kristale na tvoju ruku, umij se snegom što tajne sve zna, neka ti sreća od mene bude na licu, u srcu, u duši od sna.   Na tvojoj ruci pahulje snega moje su reči ljubavi tebi, na lice prigrli, polako, nežno, ljubi daljine što tebi su blizu, k’o mene uvek, iskreno, mazno, i voli…


Neću da mislim o danima onim, neću se vraćati stazama starim, k’o onda u osami, napušten, sam, ponovo ne znam i niti ne sanjam, za grešku što tebe odveo nisam, za krivnje moje godina proteklih i sreći i radosti godina nekih. Neću više juče da živim niti za neku krivicu krivim naša znanja ili neznanja…


Ona devojka najmila, plave kose, žurila koliko brzo noge je nose da traži potpise poznatih lica, da hoda istom trasom ulica tragom nekada Tina Ujevića, pa Dom Omladine i tamo žurke, pa naši susreti i naše žmurke, i ulica moja i ulica tvoja i naša … Hoću da vidim ponovo sreću da osetim davne neprošle…


Što su daleke ponekad naše bliske daljine kada to nisu snovi, kada to java jeste, kada te budan sanjam, kada mi sreća iz duše moje peva najlepše pesme, one, najlepše blizine tvoje …A onda boli pokriju reke, zalede zimske čarolije sreće, zaveju pute a reči lebde u hladnoći disanja života teškog pa opet, srećom, samo…


Oprosti što nisam gledao listove kalendara kako prebrzo piju godine protekle i lome dobrote koje znali nismo, udaljeni sasvim od nas što mi smo, prelepi, predobri, ali razdvoj’ni neznano, pa onda me od ove blizine daljina zaposele misli i draga sećanja… I onda pišem, i zato pišem, za tebe dišem i za tebe znam. Oprosti…


Nisam te upozn’o neznano Da te zaboravim nekad, Da slike tvoje izblede Da skloni se lik tvoj. Da ostanu snovi samo u snovima, Da tragove odnesu vetri nad nama, Da patina zaborav pokrije sama, Da sve što je bilo bude da nije. Nisam te video znano Da te izgubim nekad Da mene ostaviš samog, Da…


Jesen je prošla, lišće je palo, tragove naše snegovi kriju, vetri zavijaju, pustoće nek’ viju, a mi smo van toga, u duši isti, i jeseni nema i nema zime, k’o nekad onakvi, isti u biti, živimo prošlost i živimo sada, to nije prolazno, to nije malo, ne kao jesenje lišće opalo. Ja stvarno ne plačem,…


Na samo naš trg prekrasne sreće Opet ću doći, da osetim veće Ponovo one radosti, smeha, Najdivnih očiju, milih pogleda, Gde nema perona, ulaska, vagona, Autobusa niti redova vožnje, Tamo gde u gomili mi jesmo sami, Gde tramvaji i bučnost sve druge mami, Tamo gde tek kasnije nastaju čežnje, One o kojima sad nećemo mi….


                                          (za tebe) Gde su sada lepote sve tvoje, gde ti je radost svih srećnih dana i lekovi zdravlja svih onih rana koje ti vidiš a više ih nema, kad toga nema, i tmina drema jer svetlost ne može doći do tamo, gde ti si sada, bez razloga sama na drugoj strani, a istina ovamo…


Ranije nikad verov’o nisam da male stvari velikost čine, a sada te poznam i osećam stalno i ljubav si svuda, sa mnom, odavno, i najzad znam da malo od tebe, bilo reč, dodir, što dotakne mene, to tvoje malo za mene je mnogo, nenaviknut tako, možda sam mog’o zahvalnost još više pokazat’, reći, pa one…


Koja je pesma iz moje duše kad vidim svuda, dobrote se ruše, reči ne čujem, a jesu moje, reči što samo dobrim se broje, bolni se pate, ne mogu pomoći, pa mesec da skinem, ne uspem dostići njoj na dlan svetlost ovu da stavim kao znak ljubavi, kao znak hvale, a ne uspem ništa i…


Hajde da zajedno otćutimo sve radosti postojanja našeg da bez reči još više saznamo da ljubavi dosta nije još bilo, da buduće pokriva sve što se zbilo i lepše dolazi jače, snažnije, pa sve će obično nam biti važnije u danima satkanim od prošlosti naše i najveće ljubavi tvoje i moje, samo za nas. Hajde…


(Dragoj prijateljici za ozdravljenje) Daleki su tvoji pogledi sada A vid se muti, jer bolest vlada, I tužan sam, neću, I nemam sreću, Kad boli tamo daleke ležiš, I osmehe zdravlja ponovo tražiš, A ja nemoćan, dalek, tužan zbog vesti, Pomoći mogu ti iskreno hteti Da vratiš se brzo, vesela, čila, Da budeš k’o uvek,…


Jedna mala plavušna devojčica i dalje je stajala na onom uglu naših sećanja, ispred ulaza doma kulture, čišćenog prilaza, a sneg je bio, pa promrzlog lica jedva je rekla, pitala mene, da li ću čekati uporno tebe i posle onda, i posle juče, i uvek da li ću dušom tvoj biti a znaš da ljubav…


Nismo se voleli samo za juče, niti se voleli samo za danas, nego i sutra ljubav nam traje, iskrenost jave u stvarnosti snova, na tvojoj mirisnoj lepoti duše, najlepši dodiri, samo za nas. (Bgd, 18.nov.2017) *Foto -Internet, art -Darko


Nije još mir u nemiru mome, nije ni moć u nemoći mojoj, nije to ljubav u ljubavi ovoj već više od toga šaljem do tebe i reči ne znam u želji kod mene da vrate te opet u doline snova, gde uvek otkrivaš i uvek si nova, smehom da budiš trenutke pospane, lepote da sanjaš…