[Ukupno:0    Prosječno:0/5]

Плафон

الم

У тамној кафани говоре,

да тај отрцани папирус краси прашина.

Али, некако не вјерујем њиховом уму,

Јер, у очима свуд само је долина

А ријечи им масне нестају у Буму.

 

Ја помно све памтим, слушам,

Тврдим и знам.

Предалеко је Врх стаклене литице.

Грдим све а и сам сам

Попут бијесног пса луталице.

 

Хитро напуштам раскошне кафанске одаје.

Хвала Богу, вапај сићушних корака ме не одаје.

 

Ходам лагано трагом планетарних маглина,

Смјело милујем вином опијену моћ,

Иако је околина тмина, иако је  глуха ноћ.

 

Коначно, дому пристигох, дивота и топлина.

 

Проклетство. Опет

је Слика искочила из сребрног рама

и на шарени тепих избечивши се пала.

Скрхана сад, уплакана лежи, ко’ остављена дама.

А знате, много је весеља она дала.

 

Шшш…тихо браћо.

Шушка се испод храпаве површине зида

Нешто епски чудно.

Да није то можда зло египатских пирамида

Што ме проматра ко’ воајер непрестано будно?

Ма пусти,

Коме је то сада претјерано важно?

Желим само забаву, љупки сан

Да загрли ме снажно,

И будан да проведем читав плаветни дан.

 

“Снивајте!”

Подло шире ту паролу прастаре бајке.

“Не вјерујте мила дјецо!”

Уплакано вичу

са балкона јадне мајке.

 

А ја се са њима само малко шалим,

Зашто ми том ружном гиљотином пријете?

Како тим сјечивом малим

Уразумит ово разуздано дијете?

 

Читавих хиљаду еура за стих

Краљ ме моли јер је ниско пао.

Изволи, буди тих.

 

Не може, дрски сте, ћао!

 

Смјеста одлазим ка окуци

Преко главе носим крваво вунено ћебе.

Ако ме, случајно, заскоче питоми вуци,

Храбро ћу угушити себе.

 

Ако пак слеђен, хладан и модар

легнем на камено тло старог Рима,

Поздравите вјечног Бодина

И молим вас, не реците свима,

Да било ми је тек ситних

Седамнаест година!

Posted by Prometheus

Odgovori

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Subscribe without commenting